Авиони који лете 37 сати дневно

ПУБЛИЦИСТИКА
Есеј "Каста. Овако су италијански политичари постали недодирљиви", у издању Рицолија, појавио се у италијанским књижарама у мају ове године и одмах је изазвао огромно интересовање читалаца. Кућа Рицоли је за непуна четири месеца продала скоро милион примерака.

Писци "Касте" су новинари листа "Коријере дела сера": Серђо Рицо, уредник економске редакције, и Ђан Антонио Стела, извештач и уводничар у истоименом листу. Есеј нуди изузетно прецизну слику бахатог и неодговорног понашања данашњих "мандаринских" политичара. Запрепашћујућа догађања али и забавне анегдоте, испричани бритким репортерском стилом, представљају упечатљив досије испуњен до сада непознатим подацима.

Почнимо са светским рекордом: Италија држи примат по броју службених возила: више од 500 хиљада аутомобила су свакодневно на располагању политичарима, док у Немачкој тај број је нешто више од 50 хиљада. Аутори се такође питају: Како су државни авиони (за време Берлусконијеве владе), иначе увек спремни да узлете да би одвели Његову екселенцију на забаву у Паризу, успевали да лете чак 37 часова дневно? Доказују да се закуп палата за потребе Парламента у најужем центру Рима плаћа "сувим златом", иако би директна куповина истих била много економичнија; да су трошкови за репрезентацију руководилаца у покрајинама до дванаест пута виши од оних које потроши председник немачке Републике, а да број округа, иако одавно проглашених бескорисним дупликатом општина, расте.

Вруће теме су и плате политичара. Члан италијанског парламента месечно зарађује око 16.000 евра (не рачунајући повластице), док у Француској чланови Народне скупштине примају нешто мање од 7.000 евра (укључујући трошкове смештаја). У шведском Риксдагу посланици се задовољавају са 5.000 евра месечно. Контраст је веома изражен и у Европском парламенту. Месечна накнада италијанских политичара је највиша – око 11.000 евра, док нпр. Шпанци примају само 2.900 евра.

Политичко расипништво илуструје и податак да само трошкови Квиринала (председничка палата, Председништво Републике) износе 224.000.000 евра годишње. Еквивалент у другим демократским државама није пронађен. Познато је међутим да је енглеска краљица Елизабета на позив владе, током 1991–1992, смањила јавне трошкове за Круну са 132 милиона евра на 57 милиона. Аутори се с правом питају: какву будућност може имати земља у којој Председништво Републике троши четири пута више од Бакингемске палате ("четири краљице за цену једног Наполитана"), где јести у ресторану Парламента кошта мање од износа који се плаћа у радничким мензама?

Чињеница која највише запрепашћује је да поводом ове књиге до сада није било ниједног демантија или тужбе, али и ниједне конкретне политичке мере у циљу смањивања енормних трошкова или укидања неке од многобројних повластица. Очигледно, издржавање "демократије" (државних, регионалних, окружних и општинских влада) представља велики терет за Италијане. Недавно, аутори књиге, овог пута у матичном листу, обелоданили су да, сходно најновијим подацима из Буџета за 2007, трошкови политичара и даље расту. Најсвежије изненађење (објављено у «Коријере дела сера» 13.10.2007.)  односи се на Нацрт државног буџетског закона за 2008,  пратећег акта Закона о финансијама: уместо драстичног реза, издржавање институционалнох државних органа увећаће се за 53 милиона евра. Знак за узбуну се огласио, а Каста наставља да обећава...