Шест Диланових лица

ТОД ХЕЈНС, ЧОВЕК У ТРЕНДУ

Од нашег специјалног извештача
Иако амерички редитељ Тод Хејнс (1961, Калифорнија) није ново име у свету филма, тек ова година му је донела заслужену пажњу светске критике и публике. Његов играни филм о Бобу Дилану у коме чак шест глумаца тумачи улогу ове велике америчке звезде – његове "реинкарнације" – награђен је са три признања на фестивалу у Венецији: CinemAwenire Award за најбољи филм, специјалном наградом жирија и Волпи купом за најбољу женску улогу (Кејт Блaнчит). После осредњих биоскопских успеха филмова "Велвет голдмајн" и "Далеко од раја", Хејнс је успео да освоји ширу публику лативши се портретисања једне од највећих живих легенди америчке музичке сцене, Боба Дилана, у свом најновијем филму "Нисам ту" (I′m Not There) који је снимао седам година. У томе му је помогао и изванредан избор глумаца: Хит Леџер (Дилан суперстар), Маркус Карл Френклин (млади Дилан), Кристијан Бејл (Џек Ролинс – Дилан као фолк певач), Бен Вишоу (Артур, млади песник симболизма), Кејт Бланчит (Џуд Квин – Дилан бунтовник) и Ричард Гир (Били Кид).

Извештач "Политике" састао се са Тодом Хејнсом на бечком филмском фестивалу Viennale.

Фанови Боба Дилана имају специфичан, скоро патолошки, однос према своме идолу. Овај филм очигледно није намењен њима.

Не, никако. Једноставно сам желео да направим филм о Дилану и да га прикажем као слојевиту личност, али и оне друге стране личности које је евентуално у неком тренутку могао да развије. Моја формула је била, хајде да погледамо у Дилана као уметника, његове механизме "преживљавања", притиска који му доноси то што је Боб Дилан, не желећи да то све прикажем као класичну филмску причу. Фанатичност Диланових фанова је још један симптом утицаја који врши, а да за то није директно крив. Када људи желе да нешто постигну, а то им не полази сасвим за руком, то је права дефиниција чежње због које настаје фанатизам. Интересантно је колико су његови фанови у фетишу, колико желе да се држе свега што је учинио, рекао или створио, а ја мислим да је то невероватно недуховито. У ствари, сам Дилан све то сматра посебно недуховитим.

Одакле сте добили инспирацију за сценарио?

Моја највећа инспирације је дошла од Дилана. Све у том филму – дијалози, слике, сцене односи се на његове песме, на праве догађаје из његове прошлости. Једном у милион случајева би ми неко рекао: "Стварно ми се свиђа она реченица коју је рекао тај и тај..." и ја бих пао у несвест од среће јер би то била од ретких ствари коју сам ја написао. Целокупни дијалози су производ мог дугогодишњег истраживања историјског и културолошког инпута, бит културе, Дилановог пријатељства са великим песницима и музичарима, филтрирања података и "дестилације до финалног производа". Мој посао је био да идем његовим путем, да пратим његове кораке и да истражим све те елементе. Рембо је на пример био неко ко је страховито прожимао Диланове песме. Утицај који је извршио на Дилана је сасвим упечатљив, све те "украдене" реченице које се појављују у политички ангажованим песмама. Узмимо за пример "Револуција је у ваздуху". Да се не лажемо, "the big man" зна да искористи плагијат, зна да мазне, што већина уметника и ради, али некако без стила.

Да ли су сви ти цитати и алузије које сте употребили нека врста ваше интелектуалне гимнастике и да ли су уопште важни за радњу филма?

Боље да јесу, у супротном филм нема пуно смисла. И принципијелно, публика не треба да тражи смисао у свакој реченици, у свакој сцени. Порука је да није потребно да разумеш све што Дилан каже, већ да схватиш о чему прича. Доста тога се разуме из начина на који нешто каже, из његовог говора тела. Он је пре свега уметник, забављач, веома је предан свему што ради, било да је у питању музика, писање или филм, и све, апсолутно све чиме се бави у вези је са садашњицом – са овим тренутком. Ужасно је преокупиран свим причама које је створио да би забавио и, иако у сваки пројекат улази пуног срца, невероватна су његова ограђивања од прошлости, дечије реакције типа: "Шта? Када сам ја то био политички ангажован? О чему ти то причаш?" И онда, тек тако, опет промени свој смер.

Зар не мислите да Диланова метаморфоза има извесне сличности са променама кроз које је прошао Дејвид Боуви кога сте на неки начин анализирали у филму "Велвет голдмајн"? 

Иако постоји извесна паралела на уметничком нивоу, Дилан је амерички феномен, док је тема са којом сам се бавио у "Велвет голдмајну" типично британска. Глам рок је острвска појава. Боуви је био више преокупиран откривањем или сакривањем идентитета, у зависности како се та проблематика третира, а читав глем рок је био тотално исфеминизиран, сав у знаку извртања полова и косио се са типичним поимањем мужевности. Боб Дилан је створио сам себе и био је јако свој. Америка је друштво лицемера које од појединца практично захтева да се "измисли". Иза сваке од тих "уникатних" прича постоји доза лажи. У Дилановом случају, свака фаза, свака нова улога коју је играо и још увек игра, захтевала је велику дозу "реконструкције".

Шта мислите о филмовима које је Дилан снимио?

Многи од њих су интересантни, али из кинематографског угла не баш толико, хм, квалитетни. Има и изузетака – "Еat the document" (1967) био је један од мојих највећих извора референци за  "I’m not there" баш као и необјављена песма коју у своме филму изводи са Робијем Робертсоном.

Како сте открили Маркуса Карла Френклина, тринаестогодишњака који тумачи Дилана у младости?

Тај дечак је већ дуго присутан на филму и на позоришној сцени. Он је био тај прелепи, миран дечкић који је дошао у Њујорк да прочита улогу. Стидим се да то признам, а у ствари ми још увек није ни јасно због чега, али нисмо га одмах уочили, нисмо сместа рекли "да, ти нам требаш".

Ваш избор глумаца за свих шест Дилана у "I’m Not There" је интересантан. Поред Кристијана Бејла, са којим сте већ сарађивали, ту су једна жена (Кејт Бланчит), један црни дечак и Ричард Гир за кога нисмо навикли да га гледамо у таквој врсти улога.

Што се тиче Ричарда Гира, желео сам да имам једног класичног америчког глумца који ће одиграти улогу "Billy the Kid"-а у филму. Сем тога, Гир је тотално очаран Диланом из исконског, неопседнутог угла. Покушао сам да дам лице свакоме од Дилана према ономе како их видим. Од глумаца се пре кастинга очекивало да своју сцену сниме на траци и да потом дођу и прочитају улогу. Изузетак је била Кејт Бланчит. Мој асистент је пратио биографије глумица и имао је задатак да ми набави њихове црно-беле фотографије које сам ја после ручно бојио у потрази за тим посебним ефектом, сличношћу са Диланом. Не сећам се тачно момента када сам схватио да то мора да буде Кејт, али се добро сећам тренутка када сам је спопао – то је било баш оне вечери када је добила Оскара за улогу у "Авијатичару".

Да ли већ радите на новом филмском пројекту?

Не. Сувише сам преокупиран својим бесом према Џорџу Бушу. Све што је тај човек икада урадио баца ме у стање очаја. Размишљам о филму који би се бавио њиме, aли не документарног типа...