Интимизам без страхотних екстрема

ИЗ ДРУГЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Октобарски салон у Београду (48) отворен је уз велико интересовање јавности под раним јесењим небом као из снова. Тема овогодишњег Салона, који је приредио Лоранд Хеђи, гласи Микронаративи, и представља дела која је створила једна упадљиво млада група уметника, врло лична, наглашена и непосредна. Ову непосредност и интимизам наглашава и број изложбених простора: свега четири их је и релаксирајуће је лако доћи од једног до другог. Тим који је инсталирао неких три стотине уметничких дела сјајно је обавио посао. Изузимајући неколико мањих омашки – рецимо, неадекватно осветљење неколико експоната – инсталација је беспрекорна из чисто техничке перспективе.

Овогодишња изложба подељена је на два дела. Први и највећи Изазови малих реалности, у Музеју 25. мај, укључиће низ уметника који тек ступају на сцену и уметника средње генерације. Велики део уметника заступљених у овој секцији су жене, од којих многе показују посебну склоност ка теми микрозаједнице, а међу најистакнутијима су

Фрауке Богаш, Лора Ланкастер, Марина Перез Симао и Марина Парис. Ова секција импресивно је кохерентна када се гледа из кустоске перспективе, а једина њена слабост огледа се у чињеници да, у крајњем билансу, преузима изненађујуће мало ризика.

С обзиром на то да је заступљено толико много младих уметника, изненађујуће је што се тако мали број њих бави технологијом и медијима, као да антимонументалистички истовремено значи и антитехнолошки. Један од изузетака је Данијел Чуст Петерс, чије инсталације садрже минијатурне зграде које подсећају на романтичне уметничке мансарде, опремљене камерама за надзор, које мешају унутрашње, личне садржаје са великим пројекцијама пролазника. Када виде себе у оквиру пројекције, посматрачи воајеристички долазе до метафоричког поимања да је лични простор уметника негде дубоко унутра. Други изузетак је снажан нови видео рад Серхија Прега, који је пун прорачунате пиротехнике.

Три социокултурне матрице

Динамични простори Јавног купатила погодују радовима који су тамо изложени, иако поставка не користи на најделотворнији начин потенцијал који нуди ова фантастична грађевина. Има се утисак да су простори исувише густо напаковани, тако да уметности остаје мало простора да дише. Наративи Ренате Пољак, Ивана Зупанца и неколицине других уметника заслужују пажњу и на моменте су елоквентни, али инсталације су донекле неорганизоване, што одвлачи пажњу од радова. Велики базен са дном под нагибом препуштен је машти Ненада Рацковића и јунака супкултуре, чијој би серији малих сликарских инсталација добродошао један строжи, свесно жешћи тип дизајна.

Бирајући радове за део изложбе у кући Легата, која носи назив Урбана раскршћа – Њујорк, Париз, Сеул, Лоранд Хеђи је показао велику довитљивост ослањајући се на неке заиста утицајне уметнике – који углавном датирају из шездесетих година прошлог века. Сваки од ових уметника испољава снажан лични сензибилитет у оквиру уметничког правца главног тока коме припада. Ту су укључени уметници из три велика урбана центра на три различита континента, који такође представљају три различите социокултурне матрице. Премда је сваки од њих велика метропола, изнутра веома разноврсна, њихова ситуација у овом контексту претвара их у нешто реда величине макро-микрореалности. Нема сумње у то да су буџетска ограничења барем једним делом допринела одлуци кустоса да се ослони на колекције којима има отворен приступ уместо да тражи новије слике за ову секцију. Премда је његов избор радова изузетан, у општем контексту изложбе, први део је много динамичнији, узбудљивији и савременији по својој атмосфери.

Прва од две моје главне замерке овогодишњем Октобарском салону, генерално узев, састоји се у следећем: уз малобројне изузетке, поставка ове изложбе не доприноси много утиску о делима која су изложена, не одговара потребама изложених дела, као да микронаративи који се овде нуде никада нису заиста добили прилику да успоставе дијалог са просторима у којима се дешавају.

Напредни сензибилитет Кевина Греја

Моја друга замерка овогодишњој изложби је одвећ очигледно помањкање дела која се баве страхотним екстремима људског искуства.  Премда поштујем перспективу др Хеђија, у основи хуманистичку, верујем да је и те како могуће приказати ону тамнију страну људске ситуације у оквиру једне овакве изложбе. На крају крајева, хуманистичка традиција, од романтизма до барока, одувек је остављала места за једну овакву врсту истраживања најалармантније стране људске егзистенције и за фасцинираност њоме.

Оно мало радова који залазе у те просторе екстремног спадају међу моја омиљена дела на овогодишњој изложби. Међу њима се издвајају мрачне, техно готске скулптуре Кевина Френсиса Греја које приказују младе пријатеље из његовог урбаног окружења. Оне сведоче о једном новом напредном сензибилитету коме нема премца на овогодишњем Салону. Греј је требало да добије прву награду за јединственост свог мрачно поетског приступа друштвеној ситуацији. Његове скулптуре стоје усправно налик дрвећу, погнутих глава као да се срамно предају, обавијене нечим што изгледа као вео од суза које падају на земљу. Човека обузима неодољиво осећање да је у присуству оних који су помирени са вечитим статусом жртве. По атмосфери су му блиски чудесно тамни и изобличени акварели Катерине Винцурове, који приказују дружење двадесет-и-кусур-годишњака који пијанче и повраћају. Дванаест једноставних али упадљивих великих колор фотографија Нине Ковачеве које приказују обнажене руке, стопала и пенисе деловало би упечатљивије да је избор сведен на три које нису толико наглашене. Рад Паола Грасина говори о могућем скретању врсте са колосека; његови јеленски рогови, склепани од пластичних цеви, алудирају на генетски инжењеринг који је застранио. Ова скулптура поседује доминантно присуство, будући да је смештена у средини сале музеја.

Све у свему, заслуга је др Хеђија и његовог тима, а и самог града Београда, што Октобарски салон 2007. има изглед и атмосферу једног међународног бијенала. Упркос вишегодишњим сукобима, превирањима и економским проблемима, Београду уистину служи на част што се показао способним да успешно организује овакав догађај годину за годином, а посебно што је овогодишњи Салон реализован тако елегантно и достојанствено. У овом контексту, одабрана тема др Хеђија примерена је до дирљивости. У ери Андреаса Гурског, Демијена Херста и Метјуа Барнија, који се сматрају високим узорима за младе уметнике, освежавајуће је видети како су млади уметници окупљени овде одабрали да следе један другачији модел. Односно, боље речено, како су одабрали да створе један нови модел. Ја због тога одајем признање др Хеђију за његов тематски избор.