Књига између празника и апатије

Тридесет година после Шекспирове смрти пуританци су растерали његове колеге писце, отпустили глумце и укинули позоришта у Енглеској. Упркос томе, захваљујући књигама Шекспирово дело је опстало до данашњих дана, а Шекспир је још увек један од највећих писаца светског позоришта и светске литературе. 

А да ли ће и како опстати књига у Србији?

У годинама које су претходиле, културна политика је књигу прилично јадно подржавала, држећи је удаљену од финансијских средстава и државних субвенција. Неуважавањем књиге, елементарним нечињењем и небригом о њеном опстанку, прећутно је допуштено њено лагано одумирање. Ако би се десило да ствараоци и промотори писане речи подигну свој глас због све горег положаја књиге, брзо би бивали ућуткани примедбом да превише пажње посвећују недостатку новца, и немом претњом да ако не ућуте – може бити горе. И тако је наша књига таворила на ивици сиромаштва које, нажалост, никада није било плодотворно тло за уметност. Аутори и њихови издавачи, баш као и   званична културна политика, ослањали су се само на виталност књиге, која је опстајала вековима, надајући се да ће опстати и данас.

Бојим се да то више није довољно и надам се да су званичници садашње културне политике тога свесни. Верујем да је одустајање од овогодишњег сајма књига у Франкфурту, иако радикалан потез, управо потврда спремности да се подвуче црта, стави тачка на "нестварну стварност" и започне нови курс који ће оснажити будућност књиге.

Јер, искушења пред која се ставља савремена читалачка публика већа су и разноврснија него икада. Моћну конкуренцију књизи представљају чуда савремене технологије и телекомуникација: ко зна колико телевизијских канала, видео, филмови, Интернет, четовање, блоговање... Снаге тржишта све брже тријумфују и у тако важној и осетљивој области каква је култура. Резултат је поразан по људе и њихов унутрашњи свет чији је најчистији и најстварнији репрезент још увек само књига. Тако у Србији данас многи градови немају ниједну књижару, у библиотекама се скраћује радно време и отпушта кадар, а видео-клубови са пиратским издањима свега и свачега раде двадесет четири сата дневно... Принцип задовољства све чешће ликује над принципом реалности.

А ако се неко ипак упусти у посао са књигама желећи да при том направи сигуран и стабилан новац, он мора поштовати правила. Наиме, књига-производ треба да буде очекивана роба за очекивану публику. Таква књига не сме да узнемири будућношћу која је пуна неизвесности већ мора да уљуљка читаоце  у њиховој свакодневици. Она ће се наћи на трговачким моловима великих супермаркета, пултовима бензинских пумпи или продавницама штампе, успостављајући тако "киоск културу" чије принципе не треба мешати са уметношћу. Истовремено се, у интересу економије, у школама списак обавезне лектире редукује, ученици се упућују на популарне писце, радикално се смањују посете позориштима и концертима класичне музике. Податак који болно уочавамо у новијој статистици јесте и то да многи студенти, будући интелектуалци, нису никада посетили ниједну културну институцију. Ако се овај тренд настави, генерације које долазе имаће све мање потребе за уметношћу: укус ће нестати.

У свету без укуса и лепоте нико не жели да живи.

Па како онда објаснити општу апатију према чињеници да је књига у све већој кризи? Зашто у помами "брендирања" нико не спомиње наш језик, нашу књижевност, нашу књигу? Књига је и те како у стању да пренесе наше вредности, снове и историју широм света и тако утиче на слику о нама. То свакако не би била модерна колонизација какву данас врше Холивуд и Кока Кола, већ би биле адекватне вредности наше културе и језика. Књижевност јесте органон живота. Она има моћ да поставља питања и да отвара перспективе на крају неодговорених питања. А то је много кад знамо да нема правих одговора. Иако наш мали народ и наша култура немају Шекспира, зар треба заборавити Андрића, Селимовића, Киша, Пекића – да поменем само неколико имена међу завидним бројем писаца који су годинама стварали књижевну баштину српске културе која и данас живо комуницира са савременим читаоцем?

Или можда писце који пишу у, и о данашњој Србији, заједно са књигама, треба прогласити технолошким вишком?