Уништавање лирске илузије

ПИСАЦ И СЛАВА
Чешко-француски писац Милан Кундера (рођ. 1929. г.) написао је да је славан онај кога познаје више људи него што их човек сам познаје. Онај ко пише жели да буде славан, јер допушта да његове књиге чита много више људи, него што их писац сам познаје.
Без сваке сумње, Кундерино дело чини кохерентну целину, што је карактеристично за велике писце који задужују наслеђе европске културе. Познат је и као песник, есејиста, драмски писац, преводилац, а спада и у групу признатих савремених теоретичара романа. Кундерина слава одувек је била тема јавних полемика. Још у време када су његова збирка приповедака Смешне љубави (1968) и романи Шала (1967), Опроштајни валцер (1973) и Неподношљива лакоћа постојања (1984) читани као култне књиге у којима се отворено демаскира друштво стаљинистичке идеологије, писцу је било пребацивано да је славу стекао на имиџу дисидентског писца, прогнаног борца за демократска права чешког народа у време Прашког пролећа. Ода Стаљину, коју је написао у време када га је као студента интересовала модерна авангарда, тада блиска левичарској идеолошкој оријентацији, неће га касније спасити од судбине прогнаног писца, а, с друге стране, остаће и као "мрља" у његовој биографији дисидента.

Чулност против официјелног аскетизма

Врло често су његова дела једнострано тумачена и редукована само на критику тоталитарног друштва уз истицање ауторове дисидентске судбине. Међутим, Кундера је добар зналац европске историје и теорије књижевности (објавио је књижевне есеје Уметност романа, Изневерени тестаменти и Завеса). Све његове романе повезују заједнички мотиви – одбрана права појединца на слободну егзистенцију, против идола споменика, против опијума свих религија. Смех, љубав, анегдота, иронија, воде нас до поређења са Бокачовим Декамероном. То је одбрана чулне, веселе љубави, насупрот официјелном аскетизму, одбацивање моћи институција и машинерија различитих идеологија које спутавају појединца.

Ту се препознаје блискост Кундериног дела са ренесансном и препородном књижевношћу. Такође је ту утицај дела Франца Кафке, Роберта Мусила и Хермана Броха, као и филозофије М. Хајдегера, Едмонда Хусерла и Ј. П. Сартра.

Сам наративни поступак личи на лабораторију, приповедачке визуре се у оквиру једног дела често смењују. Уочава се Кундерино настојање да формулише животне мудрости, изреке, пароле, кроз које изражава животне парадоксе, а највише га фасцинира како се чињенице окрећу у своје супротности.

Сматра се представником интелектуализоване прозе, који свој текст подвргава рационалној анализи и антилиризацији пуној ироније. Због тога, већина његових дела има два нивоа: конкретна ситуација друштвеног система и егзистенцијална проблематика појединца у таквом времену. Та филозофија егзистенције, која се провлачи кроз скоро читаво Кундерино дело, надовезује се на ону сартровску линију егзистенцијализма (отуђеност, ништавило, бесмисао). Због тога су главне теме његове прозе конфронтација појединца са несагледивим монструмом историје пред којим се не може у безбожном свету побећи. Писца фасцинира питање носталгије и разрађивање Ничеове мисли о "вечитом повратку".

Иза свега је дубоки филозофски и друштвено-критички подтекст. Сам Кундера у интервјуу каже: "Антилирски став израста из убеђења да између онога што сами о себи мислимо и што смо заиста, постоји велика удаљеност, управо онолика удаљеност, као између онога што бисмо желели и што јесте. Да бисмо схватили ту удаљеност, ту провалију, морамо да уништимо лирску илузију. То је есенција уметности ироније"

Међутим, погрешно је Кундеру сматрати за "егзистенцијалистичког филозофа који је само обукао одело писца". Структура његове прозе је полифона и вишезначна, што значи да приповедач тражи истину у свој њеној релативности. У том тражењу истине, Кундерини романи врло често стају у потпуну опозицију Сартровим тезама о приоритету егзистенције над есенцијом. Њега само фасцинирају егзистенцијалистички мотиви и теме као што су освета, заборав, озбиљност и неозбиљност, однос историје и човека, отуђење властитог чина итд., дакле теме којима се бави и егзистенцијалистичка филозофија.

Када је Кундера на француском језику објавио романе Успоравање (1995), Идентитет (1997) и Незнање (2000), на сцену су ступиле другачије полемике. Прво су се распламсале расправе о феномену дводомости писца и утицају промене језичког кода на саму поетику аутора. Иза тога су уследила питања да ли се ради о новом стваралачком периоду у делу Милана Кундере, о неком пишчевом експерименту у области европског романа, или иза свега стоји жеља аутора да своје дело дефинитивно смести у контекст француске културе.

О томе се још увек полемише, али сада је у првом плану афера настала пре неколико недеља када се на интернету, на серверу blogspot.com појавио неауторизовани превод са енглеског на чешки романа Идентитет, који је Кундера написао на француском. Једни су то назвали правим подвигом, а други грубим кршењем ауторских права. Тиме се отворило болно питање недостатка чешких издања Кундериних књига. Наиме, још од времена ауторове емиграције у Француску (1974), његови романи објављивани су у Самиздатовим издавачким кућама, тако да је у Чешкој објављен само роман Опроштајни валцер, и тек недавно Неподношљива лакоћа постојања. На чешком писани романи Живот је другде и Књига смеха и заборава чекају одобрење аутора који сматра да је за поновно издање на чешком неопходно извршити исправке које је писац унео у француско издање ових романа.

Скенирање љубавних односа

Следећи случај су романи писани на француском, за које Кундера каже да не може да замисли да их на његов матерњи језик преведе неко други осим њега. За сада нема времена за то! Када га оптужују да тиме ускраћује много чешким читаоцима, славни писац одговара да једино до чега му је стало то су његови романи и да је аутор једини апсолутни власник свога дела!? Они који су највише огорчени, разлоге за Кундерин крути став налазе у чињеници да чешки читаоци чине само кап у мору читалаца светски славног писца.

Српски читаоци су у великој предности. Још од седамдесетих година, у различитим издањима, могуће је на српском (или српско-хрватском) читати све Кундерине романе. У прилог тези да овај чешки писац код нас има заштићен статус и праву славу тј. да његова дела у старим и новим преводима остају стални издавачки изазов, говори и најновији подухват београдске издавачке куће "Архипелаг", која је објавила Кундерин роман Успоравање у преводу Дане Милошевић. У овом роману Кундера је поново препознатљив: скенира љубавне односе, открива болести друштва, импровизује са књижевном традицијом и експериментише са наративном структуром романа. Бави се феноменом тајне везе између успоравања и памћења, између брзине и заборава тј. чињеницом да у модерно доба све стреми ка убрзаном забораву.

Један француски замак, претворен у хотел, постаје место преплитања љубавних односа у 18. веку и данас. Истовремено, ту се писац отворено и разголићено руга нашем добу које пласира лажну хуманост и негује површност и наказност медијске популарности. Између осталог, Кундера се овде обрачунава са феноменом славе – можда и властите.