Бити или не бити

Да ли ће Србија добити новог премијера и владу или ће Срби изаћи на изборе? О којој опцији је размишљао Александар Вучић током ноћи коју је провео у нишком хотелу „Наис”, где је хитно стигао пошто су тамошњи напредњачки челници засути јајима од стране студената-блокадера и бесних грађана, како би спречили трибину владајуће странке на коју су дошли, а затим се стратешки повукли технички премијер Милош Вучевић, шефица парламента Ана Брнабић и министар Дарко Глишић, истовремено и кључни оперативац Српске напредне странке.

Градоначелник Ниша Драгослав Павловић је избомбардован јајима, као и директор Дома здравља Милорад Јеркана, који је ишао сам ка месту окупљања, док су му се са лица и одела сливала жуманца. Много горе су прошле Данијела Крстић и Тамара Милић, чија су лица обележена знацима тешких повреда, јер су их окупљени гађали каменицама.

И сви они били су изненађени неконтролисаним изливом беса. Чули су се узвици „пумпај”, као герилски поклич блокадера који су последњих дана кренули у отворени лов на напредњаке. Био је то јавни чин насиља и понижења над дојучерашњим локалним боговима у престоници јужњака, али и наставак њиховог прогона у више градова Србије, који је доживео и доскора моћни Бранислав Недимовић, који је био изложен јавном часу пљувања, док је улазио у зграду општине.

„Ово је слика и прилика обојене револуције”, изјавио је Александар Вучић, кривећи притом и себе што није заштитио своје људе, изложене као на послужавнику насиљу како блокадера, тако и појединих присталица опозиције који су овим чином значајно девалвирали студентске протесте који не престају четири месеца и који су кулминирали великим митингом прошлог викенда у Београду.

Ако су на почетку блокада могли да се позивају на морални кредибилитет, јер је група студената ФДУ претучена од стране блиских људи СНС-а и ако је Милош Вучевић поднео оставку пошто је неколико младића из новосадске канцеларије СНС-а претукло девојку која је са активистима шарала по објекту напредњака, више насилиних упада блокадера у зграде општина и иживљавање над локалним, али и највишим представницима власти, увлачи Србију у зачарани круг насиља. У таквој пат-позицији, за сада, памети нема! Побогу, па чак су наше власти јавно позвале амерички ФБИ и руски ФСБ да пошаљу своје агенте како би истражили да ли су приликом прошлонедељног великог митинга у Београду наше безбедносне снаге користиле фамозни „звучни топ” и поред неколико изјава кредибилних страних стручњака да такве употребе над студентима није било. Један од њих је бивши амерички дипломата Џонатан Мур, шеф Стејт департмента задужен за питање „хаванског синдрома”, необичног стања које је пре неколико година узбудило највише кругове Америке. Наиме, службеници ЦИА, дипломате и војни званичници најпре на Куби, а потом и на многим тачкама света, жалили су се на симптоме мигрене, вртоглавице, мучнине и јаке болове у ушима, описујући то као неуобичајени здравствени инцидент. На исте симптоме се жалила и тадашња потпредседница САД Камала Харис, а управо је Џонатан Мур био човек кога је доскорашњи државни секретар Ентони Блинкен поставио за главног истражитеља.

Иако је Мур, као несумњиво моћни играч, посматрајући снимке из Београда, експлицитно демантовао употребу било каквог оружја сличног „звучном топу” над демонстрантима, међусобно бомбардовање полуистинама, спекулацијама и подметањима између опозиције и власти није престало. „Нешто се догодило”, остало је да лебди на друштвеним мрежама, као синдром свеопште анксиозности друштва која спречава било какав покушај рационалне дебате. Односно, коришћења здраве памети.

Дакле, у Србији ништа ново. Ако се сложимо да се Милутин Миланковић држао искључиво науке, а презирао врачање, Срби су, изгледа, више склони гледању у пасуљ него у математику. Та скромна већина, такође, сматра да је далеко мудрија када забоде прст у шољицу кафе, него када га стави на чело. Тако је извршена ревизија Миланковићевог календара и по тој антитеорији, српска година је сабијена у трећи месец. Отуда март за Србе има посебно значење. Углавном, баксузно.

Као да смо нација шекспиролога, опчињена офуцаном фразом о мартовским идама, па је у нашој светлој традицији записано да велике политичке и друштвене кризе решавамо што хладним, што ватреним оружјем! Ево још једног марта и још једног доказа за то. Док се свет окренуо наопачке и на небу сија Трампова комета, што покреће далеко сложенија претумбавања односа глобалне моћи него што је то био пад Берлинског зида, Срби се по старом, лошем обичају баве сами собом. То само по себи некада уме да буде и лековито, ако договором пронађемо решење за излаз из дубоке друштвене и политичке кризе. Друга опција значи да из ње изађемо са мање броја становника.

Да ли ћемо на још једној историјској аукцији добити златне полуге, што је редак случај? Или можда цигле, како бисмо имали чиме да се лупамо по главама? Какав тежак тест за Србе. Толико су га пута полагали и толико пута падали!

Као изразито прагматичан политичар, суочен са теретом тринаестогодишње владавине која је многе представнике елите и средње класе оставила ван привилегија власти, Александар Вучић ће пажљиво одмерити да ли ће изабрати новог мандатара и владу или ће се одлучити за изборе. Парламентарна опозиција, минус Ћута и Срђан Миливојевић, предложили су концепт прелазне владе, односно владу народног поверења, али је мање извесно да ће Вучић пристати на губитак контроле власти и уступање премијерског места и најзначајнијих ресора опозицији која би директно преузела уређивање РТС-а. Да су сигурни да заиста имају већину, лидери опозиције би већ одавно пристали на саветодавни референдум који им је понудио Вучић и потом формирали своју владу.

Како су за сада студенти-блокадери политички неутрални, са отклоном и према власти и према опозицији, барем по изјашњавању мистичних факултетских пленума, концепт прелазне владе без изричите пленумске подршке свих факултета и мегапленума, као кровне организације свих факултета, отпада као опција.

Иако твитер свезналице већ објављују једно име као поприлично озбиљног Вучићевог кандидата за премијера, а чаршијски кулоари другог и занимљиво је да су обојица везани за Америку, као мање или више успешне реплике Милана Панића, што само досољава врелу политичку чорбу, Вучић је ноншалантно изјавио да у глави има неколико имена. Тако оставља, по свом старом обичају, последњи тренутак када ће донети одлуку.

Како Вучић има још један заштитни знак своје политике, а то је да обожава изборе, те би их расписивао једном недељно да то дозвољава Устав, ни та опција није искључена, јер, иако се чини да су блокадери и опозиција у офанзиви, нико заправо није измерио колико студената учествује у блокадама и пленумима и колико ће грађана, ако се буду приближавали бирачким местима, размишљати о неколико суштинских ствари. Да је академска година највероватније пропала за ову генерацију, што производи ланчану реакцију у средњим школама и основном образовању, па чак и ако српску младост тресе револуционарни занос, њихови родитељи ће се сетити како је чак у време короне и ванредног стања, систем просвете функционисао путем онлајн наставе.

И они који су били близу помисли да бацају јаја на напредњаке, или да их евентуално лове по улицама као ране Хришћане по катакомбама, што је поменуо Сергеј Трифуновић, размислиће такође и да је читава економија потпуно стала и да овакво стање неизвесности заиста може довести до ситуације када ће Срби живети по рецепту заборављеног Томе Моне: да су два јаја на око дневно довољна да човек буде сит читав дан! Далеко од тога да је Момировић био пророк, али ће Вучић с правом наглашавати могућност потпуног колапса економије и неразумљивог одбијања блокадера и опозиције да се успостави дијалог, што огољава суштину анархистичког бунта: револуција мора да тече, по сваку цену! До када, сасвим је свеједно, јер је револуција у бити сама себи сврха.

Отуда ће Вучић оставити себи још времена да вага, много више анализирајући понашање социјалиста и Ивицу Дачића, него опозицију. Дачић је познат по томе што је у стању да игра на више фронтова, балансирајући између сарадње са Вучићем, али и покушаја да очува политичку аутономију црвених. Ивица је суочен са изазовом да се одржи у коалицији, али и да не претера у безусловној подршци Вучићу, јер би превише подређена политика могла да угрози позицију СПС-а. Његов интерес је увек био да задржи што већи политички капитал и остави простор за трговину, нарочито док за вратом осећа дах Бранка Ружића и нешто леденији, од стране Александра Вучића.

Зато нас чека неколико недеља комбинаторике, дилова ван очију јавности и неколико изненађујућих потеза који могу значити да ће Вучић, свестан да се Србија налази на интензивној нези, чинити две ствари: свакодневно ће мерити крвни притисак Срба и пулс Вашингтона, Брисела и Москве.