Без помака и узлета

БЕМУС, ПОСТФЕСТУМ
Освојене хоризонте не треба напуштати. Бемус (од 5. до 19. октобра одржане су 39. београдске музичке свечаности) до сада је освојио публику, она са нестрпљењем чека сваки почетак фестивала и прати га са пажњом, помно, уз велика очекивања и надања. То мора остати фестивал за свачији укус, ма колико и ми сами и многи други размишљали свих ових деценија о томе да му одреде смер, појасне концепцију, изоштре планове, програме, циљеве.
Ове године Бемус је био веома класичан, веома стандардан и веома руски.
Фестивал ове године није ништа померио, у смислу нових трагања, интересантније конципираних програма, није довео велике звезде, светски признате (у незалазећем животном и уметничком ходу).

Ипак, веома је проширио своје границе и своје усмерење – у правцу "лакше", пре свега џез музике, па су ови програми добили и своје име Jazzy Bemus. Сваки програм има своју публику, тако да је и уплив џеза као и "озбиљно-неозбиљне музике" једне изненадио, а други су са одушевљењем поздравили, у традиционално замишљеној концепцији која је тежила светским трендовима. А то је укус данашње светске публике, холивудски, бродвејски, амерички – олакшани приступ свему, помало површан, помало раздраган, мање строг и озбиљан. У тој општој американизацији живота, не само музике, може ли се наћи неки мали простор за "београдске уметнике", "београдске композиторе", "београдско стваралаштво" или ће нас сви одмах оптужити за централизацију и београдизацију?

Европски врх "Едена"

Шта остаје после сјаја, бљеска и прашине, после једног наступа ма и највећег светског уметника, после петнаест дана фестивала и десет концерата озбиљне музике? Једно је доћи и проћи и утврдити критеријуме, поставити референце, указати на могуће врхове сопствене уметности. То је оно што се од фестивала очекује: да наши ансамбли и солисти свирају најбоље што умеју и могу у овом тренутку, а да странци померају те стандарде у саме врхове извођачке уметности данас. Да тиме поправљају, указују на боље, у погледу програма и нарочито интерпретативног нивоа.

У тако постављеним релацијама, са тугом констатујемо да су једино четворица младића из Француске, гудачки квартет "Еден", испунили оба захтева, врхунско музицирање и сјајно конципиран програм за сваку врсту публике (Моцарт Дивертименто Де дур, Барток, Први квартет и Шуберт "Смрт и девојка", не без обавезног џезирања, на "бис"). То јесте оставило најдубљи утисак и сигурно подигло летвицу наших вредновања квартетског музицирања и квартетског звука, утврдило тренутне европске врхове, јер су младићи освојили престижне светске награде. Дошли су нам на почетку каријере, као мало познати у свету.

Они који су дошли са светском репутацијом, међутим, веома су разочарали: Камерата балтика и Гидон Кремер, некад велико име, наступио је багателишући и повод и земљу у којој гостује – или он то више не може свесрдније и боље?

У сличну скупину спадају Музика вива и Александар Рудин. У односу на све њих, БГО "Душан Сковран" имао је и бољу музику на програму и боље солисте, али велика имена повукла су публику, за Лутославског и Шостаковича није остало много, присуствовали су све сами заљубљеници.

Проширење концепције и садржаја програма свакако и симболично и стварно аргументује измештање Бемуса из Коларца. Не само у правцу "Сава центра", већ освајањем других, позоришних сала и простора. Игоови "Јадници" као мјузикл одржани су са великом помпом и најавом у Мадленијануму у Земуну, а луткарска дечја представа из Братиславе (Моцартове "Чаробне фруле") у позоришту "Бошко Буха".

Највише "померања у ново и непознато" очекивали смо од Емигрантског валцера, мултимедијалног приказа које су наших пет дама, композиторки и емигранткиња одржале у Југословенском драмском позоришту. Како ово нису музички простори, тако рећи свуда је било техничких потешкоћа да се програми до краја изведу. Наше емигранткиње су биле много занимљивије и инвентивније на почетку каријере, док нису покупиле "светске трендове" (ипак давно прошле) у своме садашњем стварању.

Комплекс мале нације

Два наша оркестарска ансамбла, Хор и оркестар РТС на отварању са Малеровом Другом симфонијом и диригентом Бојаном Суђићем амбициозно је начинио продор у нови репертоар, данас веома присутне Малерове музике, поправљајући сопствени ниво оркестарског извођења, али не постајући "малеријанци". Београдска филхармонија начинила је римејк свог старог концепта (Чајковски "Ромео и Јулија" Листов Концерт А дуру, Прокофјев, Пета симфонија), није померила ништа, али је можда изменила наше ставове о регуларним програмима њихове концертне сезоне који имају став и профил, битан искорак у ново и квалитетније. Сада се види колико су били у праву (макар им други то не признавали).

Поред дама емигранткиња, једини наш савремени и живи композитор који није био програмски гетоизиран, Иван Јевтић, такође живи на релацији Париз–Београд. Да ли је то комплекс мале нације, којој је све страно лепше и вредније или се нема увид у домаће-домаће стваралаштво?

Наступ руског дувачког квинтета имао је све карактеристике ревијалног, сем у извођењу одличног дела Ивана Јевтића, Три словенска мадригала и Квинтета бр. 2 која су подигла референтну раван и указала на високи професионални реноме аутора. Он уме да пише за дуваче и има шта да каже. Осим тога, његова музика се без напора прихвата. Треба ли нешто више од новије музике?

Ипак, то није довољно. Где су домаћи-домаћи извођачи, где су звезде српског пијанистичког, виолинског и челистичког света, кад знамо да их има? Где су остали композитори свих генерација, од најмлађих који убедљиво стижу у јавни музички живот, а где успешни старији који су стваралачки активни? Зашто више нема стимулације домаћег стваралаштва преко поруџбине Бемуса?

Хор утешитеља

Болно је питање, чији је овогодишњи Бемус, кога је промовисао, чија је дела истакао у први план, чије извођаштво приказао које ће нам остати кад највећа имена оду са Коларчевог подијума. Где је покушај и продор у непозната млада имена, где је Подијум младих, где је бар једно наше име из извођачке уметности? Никад већег броја академија, музичких школа и факултета, небројено је такмичења у земљи на којима се освајају титуле лауреата, много је оних који учествују на конкурсима у иностранству – и побеђују. Где им је место? У емигрантском валцеру сутрашњице?

И када нам се домаћа музичка ситуација учини трауматичном и катастрофичном, увек ће нам доћи хор "Глинка", као прави пријатељ и утешитељ, да нам пева Мокрањца и да се осетимо мало боље.

Где смо данас, после Београдских музичких свечаности? Има ли будућности за озбиљну музику или је то само гето, маргина, алтернатива сутрашњице?