Спектакл као ескапизам

ПОГЛЕД СА ОСТРВА
У Београду сам први пут боравио пре шест година. Дошао сам као гостујући редитељ лондонског Националног театра са групом британских позоришних редитеља и драматурга да радим са колегама из Београда. Био је то занимљив сусрет између позоришта драмског текста из Британије и редитељског позоришта из Србије. Заљубио сам се у град и људе, и већ тада пожелео да режирам представу у Београду.
Живим у Лондону али сам рођен у Белфасту. И сматрам да постоје одређене сличности које одликују људе из Северне Ирске и Србије. Чини се да су обе културе веома поносне, понекад тврдоглаве; као адолесцентске културе у којима доминирају мушкарци, склоне су изливима агресије; и највише уживају у седењу и причању прича. Веома сам срећан што је управо то разлог због кога сам у Београду – да причам приче.

Тријумф рекламе над умећем

Последње три недеље режирам представу "Страшне приче браће Грим" у Малом позоришту "Душко Радовић". Рад у овом позоришту ми је отворио могућности какве никада не бих могао да имам у Лондону. Добио сам прилику да радим са ансамблом глумаца и уметника који се познају и заједно раде годинама. А прилика да ради са талентованим ансамблом који поседује блиски професионални однос, за позоришног редитеља представља најзначајнији услов за изванредан рад.

Послови у позориштима у Лондону трају само неколико месеци. Зато рад ансамбла и међусобни односи чланова веома ретко могу да постану приснији. Скупе сценографије, лепи костими и компликовано светло чине да, на први поглед, лондонска позоришна сцена личи на значајну позоришну сцену. Веома скупе улазнице, такође, упућују на идеју о великом позоришту. Али, у највећем броју случајева, реч је о мртвом позоришту зато што представља тријумф рекламе над умећем.

Поставке позоришних представа у Лондону постају толико скупе да све више зависе од буџета за маркетинг и позитивних новинских критика. То значи да је веома тешко извести уметнички експеримент у Лондону јер се он ослања на старе формуле успеха. И зато се данас на репертоару налазе многи амерички мјузикли. Добро, ескапизам је понекад потребан. Ипак, представа о којој се у Лондону у овом тренутку највише прича јесте Шекспиров "Магбет", у коме главну улогу игра седамдесетогодишњи глумац познат као Капетан Жан-Лук Пикар из серије "Звездане стазе", "Следећа генерација". Радња комада је нејасно постављена у стаљинистичку Русију, док глумци јасно изговарају сваку реч оригиналног текста. Ова, у сваком смислу представа-клише, добила је бројне похвале лондонских позоришних критичара који, препознајући сваки елемент представе, успостављају осећај сигурности.

Јасно је да ће позоришни ствараоци, без обзира где се налазе, препознати овакву критику институционализованог начина размишљања. А, наравно, институције постоје да би извршиле одређену улогу: да би представиле класична и нова дела, стварајући квалитетне стандардне продукције. Али, као и увек, иновације се налазе на ивици, не у средини, па право узбуђење стиже од динамичних, независних компанија, од којих сте неке вероватно видели на Битефу. DV8 и Theatre de Complicite, са особеним стиловима физичког театра, однеговале су публику која разуме и прихвата њихов рад, и настављају да је, у исто време, забављају и постављају јој изазове. У узбудљивом развоју догађаја, велике институције у Лондону које су суфинансиране, сада почињу да подржавају овакве представе. Национални театар ће бити копродуцент нове представе тупе DV8, док је престижни Барбикан центар у Лондону управо распродао карте за најновију представу трупе Theatre de Complicite о невероватној теми – индијском математичару Рамануџану.

Марионете сопствених осећања

А ту је и моја трупа, On Theatre. On Theatre ради једну представу годишње на одређену тему, а постала је позната по томе што ради са стручњацима из различитих области као што су неуролози, теолози, филозофи и научници. Прошле године смо премијерно извели контроверзну представу "О религији", која се бави истраживањем емоционалне одговорности у односу на снажна лична уверења. Представа ће, почетком године, бити приказана у Њујорку. Ове године, On Theatre ће извести представу "О осећањима", бавећи се питањем да ли смо само марионете сопствених осећања. Да би извела овај комад, моја трупа ће овом приликом радити са неурологом, искусним глумцима и младом луткарском трупом.

И београдска позоришна сцена има сопствених проблема. Глумци у Србији морају да у исто време играју у превеликом броју представа, па је квалитет многих представа низак, док је редитељима веома тешко да направе добру поделу. Глумци би морали да буду плаћени више зато да би могли да раде мање и боље. Чини се, такође, да скоро сви у Србији схватају да Народно позориште има проблема, а то је кућа која у сваком главном граду има одговорност водеће позоришне институције и центра врхунског квалитета. Изгледа да је Народно позориште у Београду постало пренасељено и неинспиративно.

Међутим, у Београду постоји исто онолико потенцијала за стварање изванредних дела колико и у Лондону, граду у коме радим. Позориште је уметничка форма која се мери према стваралаштву људи. То је форма којом се исказује људски однос. И има одговорност да то, заиста, и буде. Импресивна директорка Малог позоришта "Душко Радовић", Ања Суша, у то верује. У њеном позоришту се, на првом месту, налази уметност а не бизнис. И чини се да њена публика – деца, најоштрији критичари од свих критичара, то зна. Њено позориште је пуно зато што она ради на развоју језгра ансамбла и истражује њихове таленте у односу на различите стилове и процесе рада. Позориште и његови глумци представљају добар потенцијал Београда: храброст, захтевност, посвећеност. А моја представа "Страшне приче браће Грим" ће, због тога, бити боља од било које друге продукције коју бих могао да направим у Лондону.

Мик Гордон
Аутор је уметнички директор позоришта On Theatre и On Film
у Лондону и редитељ са најпрестижнијим наградама