Ало, шта се догађа?

Атина – Када су, још почетком ове године, градске власти грчке престонице прихватиле да буду домаћин светског конгреса Глобалног форума за развој медија и угосте око 500 новинара из више од 100 земаља, нису рачунале да ће медијској елити, сем одличних услова за рад, приредити и спектакл за памћење. Новинарски скуп се наиме подударио са деструктивном буном у центру Атине, у којој су на хиљаде младих, сукобљавајући се са полицијом чији је припадник убио једног средњошколца, дословно спалили и демолирали историјски центар овог древног града.

Била је то, истовремено, и практична лекција о релевантности медија, старих и нових, у кризним временима. Ту лекцију нам је уверљиво изнео грчки колега Павлос Симас. У чему се она састоји? Чарка двочлане полицијске патроле и тридесетак тинејџера у центру Атине, са фаталним исходом за једнога од њих, збила се у суботу око поноћи. Колега Симас је за инцидент сазнао око сат касније, неко му је то дојавио и-мејлом, уз напомену да се на месту убиства већ окупља маса разгневљене младежи. У намери да сазна шта се тачно догодило, окренуо се телевизији – али узалуд, све станице су емитовале уобичајене забавне емисије предвиђене за суботњу ноћ.

Ничега у том моменту није било ни на радију, а ни слова о томе неће бити ни у недељним издањима новина. Али, већ у првим послепоноћним сатима, маса гневних младих људи је започела свој рушилачки поход. Поруке о томе шта се догодило и позивање на окупљање истомишљеника ширени су уз помоћ мобилних телефона, гласом и СМС-ом, затим и-мејловима, а до зоре то је постала једна од главних тема неколико хиљада учесника на Фејсбуку и другим интернет састајалиштима...

Телевизија се укључила тек пред зору, кад су протести већ попримили драматичне размере. Радио је, такође са задршком, своје микрофоне препустио слушаоцима који су се јављали преносећи шта се догађа и шта мисле о томе. Новине су, шта су друго могле, овим догађајем почеле да се баве последње и на свој начин: објављујући текстове који су, од момента предаје у штампу, до појаве на киосцима били углавном већ застарели, док су фотографије на насловним странама, иако драматичне, ипак биле већ виђене, јер су телевизије у међувремену почеле да атинско улично насиље преносе уживо.

Дакле, најгоре су прошли штампани медији. Њихов пораз је двоструки: због своје природе су каснили за догађајима, али, што је још горе, изгубили су на кредибилности и зато што нису унапред видели – и читаоцима то предочили – у коликој мери је запаљив социјални миље земље, када је један несрећан окршај полиције са групом хулигана могао да изазове овако снажну социјалну детонацију.

Кредибилитет медија, старих и нових и промене у хијерархији њихове релевантности, били су предмет жустрих дебата представника новинарског еснафа. Да ли су класични медији, новине пре свега, изгубили још једну битку, док су се нови – Интернет и његова инстант пошта, блогови, поруке мобилних телефона – додатно афирмисали?

Закључак који се наметнуо био је само потврда очигледног: простор, или боље рећи домет, или обухват, традиционалних медија брзо се сужава. Парадоксално, то се најбоље види у неколико развијених економија и политичких демократија, где медији имају идеалан политички, правни и уставни контекст да просперирају. Два примера из Америке – објава „Кришчијен сајенс монитора“, респектабилног дневника са стогодишњом традицијом да ће се на пролеће претворити у недељник, и најава банкрота Трибјун корпорације, која је, између осталог, и издавач „Лос Анђелес тајмса”, једне од перјаница америчког штампаног новинарства – у том погледу су речита, као весници не баш светле будућности..

Ако су новине постале врста којој прети нестанак, да ли ће их нови медији адекватно заменити? Не би се рекло да је то извесно: чак и Ерик Шмит, главни шеф Гугла, најмоћније интернет компаније данашњице, сматра да то није добро, јер, по њему, без познатих новинских брендова и угледних аутора, и сам Интернет ће постати само  „жабокречина са преобиљем бескорисних информација”.

Шта у таквој ситуацији преостаје традиционалним медијима? Па сигурно једна мукотрпна борба за опстанак, креативно редефинисање стратегије да се задржи важност у животу људи, при чему прошлост неће бити баш поуздани путоказ за будућност.