Alo, šta se događa?

Atina – Kada su, još početkom ove godine, gradske vlasti grčke prestonice prihvatile da budu domaćin svetskog kongresa Globalnog foruma za razvoj medija i ugoste oko 500 novinara iz više od 100 zemalja, nisu računale da će medijskoj eliti, sem odličnih uslova za rad, prirediti i spektakl za pamćenje. Novinarski skup se naime podudario sa destruktivnom bunom u centru Atine, u kojoj su na hiljade mladih, sukobljavajući se sa policijom čiji je pripadnik ubio jednog srednjoškolca, doslovno spalili i demolirali istorijski centar ovog drevnog grada.

Bila je to, istovremeno, i praktična lekcija o relevantnosti medija, starih i novih, u kriznim vremenima. Tu lekciju nam je uverljivo izneo grčki kolega Pavlos Simas. U čemu se ona sastoji? Čarka dvočlane policijske patrole i tridesetak tinejdžera u centru Atine, sa fatalnim ishodom za jednoga od njih, zbila se u subotu oko ponoći. Kolega Simas je za incident saznao oko sat kasnije, neko mu je to dojavio i-mejlom, uz napomenu da se na mestu ubistva već okuplja masa razgnevljene mladeži. U nameri da sazna šta se tačno dogodilo, okrenuo se televiziji – ali uzalud, sve stanice su emitovale uobičajene zabavne emisije predviđene za subotnju noć.

Ničega u tom momentu nije bilo ni na radiju, a ni slova o tome neće biti ni u nedeljnim izdanjima novina. Ali, već u prvim posleponoćnim satima, masa gnevnih mladih ljudi je započela svoj rušilački pohod. Poruke o tome šta se dogodilo i pozivanje na okupljanje istomišljenika šireni su uz pomoć mobilnih telefona, glasom i SMS-om, zatim i-mejlovima, a do zore to je postala jedna od glavnih tema nekoliko hiljada učesnika na Fejsbuku i drugim internet sastajalištima...

Televizija se uključila tek pred zoru, kad su protesti već poprimili dramatične razmere. Radio je, takođe sa zadrškom, svoje mikrofone prepustio slušaocima koji su se javljali prenoseći šta se događa i šta misle o tome. Novine su, šta su drugo mogle, ovim događajem počele da se bave poslednje i na svoj način: objavljujući tekstove koji su, od momenta predaje u štampu, do pojave na kioscima bili uglavnom već zastareli, dok su fotografije na naslovnim stranama, iako dramatične, ipak bile već viđene, jer su televizije u međuvremenu počele da atinsko ulično nasilje prenose uživo.

Dakle, najgore su prošli štampani mediji. Njihov poraz je dvostruki: zbog svoje prirode su kasnili za događajima, ali, što je još gore, izgubili su na kredibilnosti i zato što nisu unapred videli – i čitaocima to predočili – u kolikoj meri je zapaljiv socijalni milje zemlje, kada je jedan nesrećan okršaj policije sa grupom huligana mogao da izazove ovako snažnu socijalnu detonaciju.

Kredibilitet medija, starih i novih i promene u hijerarhiji njihove relevantnosti, bili su predmet žustrih debata predstavnika novinarskog esnafa. Da li su klasični mediji, novine pre svega, izgubili još jednu bitku, dok su se novi – Internet i njegova instant pošta, blogovi, poruke mobilnih telefona – dodatno afirmisali?

Zaključak koji se nametnuo bio je samo potvrda očiglednog: prostor, ili bolje reći domet, ili obuhvat, tradicionalnih medija brzo se sužava. Paradoksalno, to se najbolje vidi u nekoliko razvijenih ekonomija i političkih demokratija, gde mediji imaju idealan politički, pravni i ustavni kontekst da prosperiraju. Dva primera iz Amerike – objava „Kriščijen sajens monitora“, respektabilnog dnevnika sa stogodišnjom tradicijom da će se na proleće pretvoriti u nedeljnik, i najava bankrota Tribjun korporacije, koja je, između ostalog, i izdavač „Los Anđeles tajmsa”, jedne od perjanica američkog štampanog novinarstva – u tom pogledu su rečita, kao vesnici ne baš svetle budućnosti..

Ako su novine postale vrsta kojoj preti nestanak, da li će ih novi mediji adekvatno zameniti? Ne bi se reklo da je to izvesno: čak i Erik Šmit, glavni šef Gugla, najmoćnije internet kompanije današnjice, smatra da to nije dobro, jer, po njemu, bez poznatih novinskih brendova i uglednih autora, i sam Internet će postati samo  „žabokrečina sa preobiljem beskorisnih informacija”.

Šta u takvoj situaciji preostaje tradicionalnim medijima? Pa sigurno jedna mukotrpna borba za opstanak, kreativno redefinisanje strategije da se zadrži važnost u životu ljudi, pri čemu prošlost neće biti baš pouzdani putokaz za budućnost.