Апокалипса сутра

Да ли је у питању моја професионална деформација, резултат свакодневног читања баш многобројних извора вести (благодет Интернета), или сте и ви приметили да се број алармантних упозорења, кад је реч о будућности, непрекидно повећава?
У овој години, по учесталости понављања и драматици садржаја, на првом месту су катастрофичне последице климатских промена и најаве да ће нам глобално загревање донети више жарких лета и топлих зима, више олуја и поплава, суша и других непогода.
Прошле недеље дошло је још једно црно предвиђање о томе да Земља постаје (пре)тесна већ и за данашњих 6,5 милијарди становника, и да њени ресурси неће бити у стању да издржавају сутрашњих девет милијарди припадника људске врсте.

Да ли природа почиње да нам враћа мило за драго? Наша моћ у њеном савладавању је стално расла, и то се називало напретком цивилизације. Сада то све више почиње да личи на неумерено израбљивање.

Све више је дакле најава непријатних могућности будућности и чини се све очигледнијим да је садашња генерација можда у улози најодговорније и најважније која је икад живела, јер се од ње очекује да предузме нешто чије ће резултате осетити тек потомци. Али није сигурно да ће заиста нешто предузети, јер ма како изгледала црна, будућност је ипак апстрактна. Напокон, ту је и стара дилема – колико су, у ствари, поуздана предвиђања будућности.

Историја тих предвиђања каже – да баш и нису. Оно што ће доћи сутра углавном се замишља као еволуција онога што се збива данас, ретко се прогнозира драматичан преокрет. То је објашњење откуд, ако већ није могуће предвидети земљотрес који ће да покрене цунами, толико непоузданости и у стварима у којима смо ми актери: уз све своје ресурсе, ЦИА није предвидела револуцију у Ирану, пад Берлинског зида и распад СССР-а (али, нажалост, јесте распад СФРЈ). Уосталом, безброј пута је потврђено правило да "будућност никад не изгледа онако како је замишља садашњост". Увек је нешто скривено од очију и маште, у њој нам се углавном догађа неочекивано и налазимо оно што не тражимо.

Али утисак је да је опседнутост будућношћу све већа. Модерне технологије, телевизија пре свега, приближавају нам и увећавају сваку промену и сваку несрећу на планети, подстичући тиме и свеопшту егзистенцијалну зебњу у вези с тим шта ће бити сутра. Колико ће на наш живот утицати светски скок цене нафте, пад долара, берзанска криза, збивања на Блиском истоку, расплет у вези с Косовом…? Ово је 21. век, глобализација не мимоилази никога, и нико, изгледа, не може више да је контролише.

Иако свестан узалудности, нико не одустаје од гледања у кристалну куглу. Она може да буде саздана од шарлатанства попут карата, шољица за кафу и гледања у пасуљ (свако има своје склоности и посебности), преко забаве (астрологија), до науке ("футурологија") и политичких и пословних "стратешких прогноза", које узимајући максимално могући број чињеница и претварајући их у "варијабиле" праве вероватна и могућа "сценарија".

Од предвиђања будућности прави се, уосталом, и велики берзански бизнис ("фјучерс"); свако од нас је свакодневни потрошач велике глобалне операције предвиђања будућности (метеоролошке прогнозе), много њих верује да може да предвиди који ће лото бројеви бити извучени, а нема иоле озбиљног бизниса чије операције у садашњости нису део пословне визије, односно замишљања будућности…

Истражујући ову тему, наишао сам и на занимљив експеримент који се у овој области спроводи на америчком Ајова универзитету (University of Iowa), где је једна оригинална методологија предвиђања будућности још од 1988. део наставног програма и истраживачки пројекат. У питању је Iowa Electronic Markets, у чији рад су се укључили и најпрестижнији универзитети као што су Харвард или Масачусетски институт за технологију (МИТ).

Реч је о следећем: студенти, а неки пројекти су и сасвим отворени за све друге, позвани су да преко Интернета праве прогнозе исхода реалних догађаја, од тога где ће ударити торнадо до резултата председничких избора. Свака прогноза треба да буде покривена улогом, од једног до 500 долара. Они чија се предвиђања обистињују свој улог увећавају, они мање далековиди губе.

Није при том реч о пуком нагађању или клађењу: учесници морају да истраже максималан број економских, политичких и других фактора који један исход чине вероватнијим од другог. У том процесу, у интеракцији, настаје такозвана мудрост гомиле – и показало се да су тамошње прогнозе изборних резултата увелико надмашивале оне које су добијане великим истраживањима јавног мњења. Улагачи су, наиме, били заинтересовани за прави исход, док учесници у анкетама у своје одговоре уграђују и своје жеље.