Грчки профил Француске

Специјално за „Политику” од дописника „Танјуга”

Париз, 12. децембра - А шта ако се социјални пожар који је захватио Грчку ускоро прошири на друге европске земље, попут Француске? Јелисејска палата је на опрезу, полиција показује нервозу, а партије из опозиције најављују ерупцију социјалног незадовољства под утицајемфинансијске и економске кризе које свакодневно продубљују социјалне разлике.

Протести средњошколаца који су букнули у провинцијским градовима, незгодно су се поклопили са ерупцијом незадовољства младих Грка на улицама најстарије демократије на свету. У градовима на западу земље дошло је до окршаја са полицијом, размењивања каменица и сузавца, полупаних прозора, разбијених излога, преврнутих кола. Сцене које су лако протресле језом председника Николу Саркозија, коме је још свеже сећање на талас нереда који су захватили земљу 2005. године, док је био министар унутрашњих послова.

Разлози за бунт средњошколаца су, свакако, различити од оних који су натерали њихове грчке вршњаке да преврну своје градове наопачке.

Њихов бес није усмерен против система, већ против реформе у средњим школама коју жели да спроведе министар образовања Гзавије Даркос. Њихово неслагање са мерама које ове реформе предвиђају – укидање радних места у образовању, буџетске рестрикције и мањи број наставних часова – може да изгледа необично. Постоји, међутим, страх да ће овим променама средњошколске дипломе бити обезвређене, што ће допринети расту престижа приватних школа, као у англосаксонским земљама, а тиме и продубљивању социјалних разлика.

(/slika2)Средњошколци реагују на ароганцију једног од најомиљенијих Саркозијевих министара који одбија да учини уступке и упорно умањује значај њихових захтева говорећи да су жртве дезинформација. Даркос је, међутим, ублажио тон након спорадичних излива гнева на демонстрацијама на западу земље, где је неколико средњошколаца добило затворске казне због напада на полицију.

Управо је ова нова димензија њихових демонстрација, која укључује обрачуне са полицијом, навела на поређење са догађајима у Грчкој.

Да ли је то клица заједничког феномена европске омладине која се осећа превареном и не види перспективу коју јој нуде десничарске владе?

„Оно што се дешава у Грчкој није издвојена појава и могло би да се догоди и у Француској”, изјавио је социјалиста Лоран Фабијус. „Када имате такву економску депресију, такво социјално очајање, довољна је једна шибица”, каже бивши премијер. Сличну оцену имају и „Зелени”: социјална ситуација у Грчкој „подсећа на ону у Француској, где се све више младих налази без посла, без места за становање, без перспективе”.

У прилог тези да ови покрети младих имају социјалну димензију иде и чињеница да они избијају на западу земље, у коме, опште узевши, живи претежно раднички слој, док је на богатијем истоку мирно.

Овде се, међутим, не ради о социјално најугроженијим категоријама, попут младих имигрантског порекла који су 2005. године запалили предграђа великих француских градова, демонстрирајући против ароганције власти и бруталности полиције.

У овом случају су на сцени средњошколци и студенти из средње класе, који показују тенденцију ка радикализацији од 2006. године, када су се снажно успротивили покушају владе да кроз закон уведе тзв. уговор о првом запослењу, у трајању од две године, који би довео младе у положај још веће неизвесности на тржишту рада. Њима се придружује генерација између 25 и 35 година, млади Французи који се осећају изиграни због тога што су, упркос универзитетским дипломама, често принуђени да раде слабо плаћене послове, далеко испод њихових квалификација. У овоме је заједнички именитељ француских и грчких демонстрација и њихова европска димензија.

(/slika3)Француски коментатори се зато питају да ли ће финансијска и економска криза додатно повећати притисак незадовољства и беса који се шири европским друштвима.

Министарство унутрашњих послова признаје да „са пажњом прати покрете који се развијају око средњих школа. Влада нервоза, у неким градовима средње величине је начињена штета”, каже саветник министра, додајући да ове „иницијативе” нису „ни организоване нити имају структуру”. Власти, наиме, сумњају да су ови покрети инструментализовани „од левичарских организација” и да у сваком тренутку могу да измакну контроли. У Француској, као што је био случај у Грчкој, свака жртва може да запали фитиљ на бурету барута, као што се то већ догодило у предграђима 2005. године.

Да ли ће се ђацима придружити радници, који су све чешће на „техничком одмору” због смањене продукције и најава њихових послодаваца о масовним отпуштањима, која зову „добровољним одласцима”?

Саркозијеви саветници не верују да социјални покрети повезани са кризом могу да се удруже са протестима средњошколаца. У Јелисејској палати влада уверење да ће се социјалне тензије осетити тек на крају кризе, јер се, према овој тези, тензије не изражавају на бруталан начин док траје криза. У окружењу председника државе су, међутим, свесни да је социјална метеорологија неизвесна и да су највећи потреси у последњих десетак година били непредвиђени.

Ана Оташевић