Моја гимназија

Затечен призором који сам угледао застао сам неки дан пред зградом Гимназије, школе у којој сам провео живот (4 године као ђак и 40 као професор). Пуста и празна,  раздрљених улазних врата, с прозорима хаотично облепљеним политичким паролама и унезвереном децом која тумара око ње остављала је мучан утисак.

Школа која ће за 21 годину обележити два века постојања не личи на школу. Ни трећеразредна страначка пословница, ни сеоска посластичарница не би дозволиле такав неукус.

Гимназија која је радила и у годинама светских ратова, данас је у штрајку. Институција која је увек била израз и заступник општег интереса, данас је подређена недефинисаном политичком интересу. Закон забрањује политику у школи из разлога који су по себи разумљиви.

Она поништава њену васпитну и образовну самосталност и нарушава однос наставника и ученика. Политика је  поприште сукоба ефемерних интереса и страсти, а школа место на коме се учи о трајним вредностима човечанства.

Емпиријска социолошка истраживања показују да у овом узрасту занемарљиво мали проценат деце има интересовање за дневну политику. Моје професионално искуство то потврђује.

Политички кич на прозорима школе данас оличава идеолошку смутњу која се ваља улицама и подмеће деци.  Већ виђено. Он је слика образаца понашања које смо упознали на сопственом и туђем искуству, слика „ненасилног насиља“ као средства политичке  борбе, „грађанске непослушности“ која мимоилази  професионалну етику и угрожава право деце на образовање (гарантовано Уставом и међународним конвенцијама), слика правних норми које ограничавају све осим уличара. 

Образложење по коме деца на улици „данас полажу најважнији испит“ на размеђу је између будалаштине и цинизма. У таквој кореографији школа се обраћа у политички кабаре, а посвећени васпитачи у дресиране политикоиде, малограђанске покондирене тикве које осим своје маргиналности, фрустрација и страсти на политичку кванташку пијацу износе и дечје бистре главе, здраву логику и чисте душе.

У оне који децу уче да мисле туђом главом и буду средства у туђем злом науму. Све са уверењем да политика претвара незнање у знање, невредно у вредно, ружно у лепо, пропагандне лажи у истину. Ова политичка естетика ружног увек ме подсети на слику оне неугледне жене која се на улици баца на полицајца и отима о његов штит.

Врхунац нискости којом се подилази дечјој наивности је централни натпис на улазу у Гимназију – „Јунаци нашег доба“.  Изманипулисана деца (углавном малолетна) као политички јунаци!?

У сусрету са овом сликом, попут Николаја Ихмењева, јунака Фјодора Михајловича, осетио сам се  – пониженим и увређеним.

Недељка Куљић, професор социологије