Плесом до слободе

Драмски текст „Мага” Јелене Кајго има фрагментарну структуру, чини га двадесет и четири призора, чија се радња одвија у првим деценијама двадесетог века, у Београду и Берлину, и мозаички приказује почетке Магине уметничке праксе. У првом плану је њена борба за пробој савременог плеса, за проналазак нових могућности и истина у физичком изразу, на рушевинама окошталих традиционалних форми, што постаје и метафора општије борбе за истину и слободу. Поред тога, деликатно су исписане и њене друге професионалне борбе, за женска права, као и за измену дубоко лицемерних друштвених вредности, и за критичко освешћивање политичких околности, поразног милитаризма. Имајући у виду да се део радње дешава током Првог светског рата, драма поставља и важна питања смисла уметности у времену насиља и суровог обесмишљавања суштине живота, не само кроз Магин рад већ и са призорима уметничког стварања Надежде Петровић, Магине пријатељице. Паралелно са представљањем Магиних професионалних почетака тече и мелодрамска линија наратива, приказ њених односа са мушкарцима, такође заснованих на премиси слободе.

Редитељ Борис Тодоровић ову занимљиву и подстицајну драму на сцену поставља у заводљивој, сензуалној и сложеној форми, драмско-плесног израза који битно обликује и води врло маркантна, драматична, трансформативна музика (кореографија Исидора Станишић, композитор Ирена Драговић Поповић). Позорницу, у основи сведено дизајнирану, одређује присуство огромног платна са два лица, две интригантне слике, импресионистичких пејзажа. Оно је учвршћено за мобилну платформу која по потреби ротира, појачавајући драмску снагу призора (сценографија Весна Поповић, костим Драгица Лаушевић).

Радња тече у стилизовано реалистичком маниру, који се повремено и одговарајуће прелива на поље експресионизма, на пример у сцени Магине свадбе, где су призори разуларених, бучних, пијаних гостију врло узбудљиви у изражају, као и у сцени која приказује пакао рата, уз експлозивну, бубњајућу, заглушујућу музику, и вртење тог двостраног платна укруг, што све ефектно буди преплављујуће осећање тескобе. Може се зато рећи да режија шири значењско и стилско поље текста, у основи реалистички написаног; то ширење се утврђује на самом почетку, поступком раздвајања Магиног лика на две глумице, Божану Марковић и Андријану Симовић, које играју млађу и старију протагонисткињу. То се може тумачити као интригантно сценско отелотворење сложености њеног лика, непрестане борбе између заноса и трезвености, младалачке наивности и искуства зрелости, незаустављиве жеље за животом и суздржанијег деловања мудрости.

Тијана Караичић Радојичић такође сугестивно игра пркосну, својеглаву Надежду Петровић, Магину саборкињу на путу освајања женских слобода, односно мишљења и деловања изван конвенција, упорну у превазилажењу непрестаних препрека. Никола Пенезић функционално игра Владу Рибникара, а Хаџи Немања Јовановић Антонијевића, члана владе – њихови дијалози доносе друштвене коментаре, и они су главни носиоци историјско-политичке линије радње, која суптилно разоткрива ондашње (и данашње) свевремене политичке механизме. Они деликатно отварају и питање утицаја медија, као и образовања, нарочито у једној сцени која се одвија у редакцији „Политикe”, за чије је стране Мага писала, о моди, укусу времена, важности знања. Дејан Максимовић гради лик нежног Магиног мужа Герхарда, а Дивна Марић њену брижну мајку Станку.

У извођење је уведена и група плесачица, ученица балетске школе „Лујо Давичо”, у улози Магиних полазница Школе за ритмику и пластику у Београду. Њихова игра има важну улогу на динамичком, али и симболичком плану радње; енергичан, складан и опојан плес дискретно успоставља значење неухватљивости, необузданости слободе и младости. Тела у плесу, у трансу, доносе осећања из нутрине, из утробе, која се теже могу изразити речима. Она играју за живот, за слободу, од које се не сме одустајати, јер без слободе нема ни истине, а живот у неистини није живот већ његова јалова имитација, сурогат.