Декаденција мистериозног Балкана

Деведесетих година прошлог века, после пада Берлинског зида, западну Европу преплавиле су изложбе са источноевропском или балканском темом. Чинило се да се кустоси утркују ко ће у познатим галеријским или музејским просторима поставити што интригантнију изложбу са свету мало познатим уметницима. Сада су на реду архитекте.

Почетком октобра у архитектонском музеју у Базелу (Schweizerische Architekturmuseum) у Швајцарској отворена је изложба Балканологија: Нова архитектура и урбани феномени у југоисточној Европи. Трајаће до 4. јануара 2009. Кустос изложбе је берлински урбанист Кај Феклер, а коаутори су Владимир Кулић и Мароје Мрдуљаш. У реализацији су учествовали и: Платформа 9,81/ Загреб; Ко-ПЛАН/ Тирана; EXPEDITIO/ Котор; Archis Interventions/ Приштина; Кетрин Карл & Срђан Јовановић Вајс, Нови Сад / Филаделфија; Дубравка Секулић и Иван Куцина /Београд.

Музеј архитектуре у Базелу престижна је музејска институција, оријентисана ка експерименталним праксама, а Мароје Мрдуљаш, један од коаутора изложбе, каже да је ово ипак„мало ван контекста њихове кураторске политике”. Биће да је велики утицај на избор теме имала директорка Музеја, Франческа Фергусон, некадашња новинарка којој је ова тема веома блиска.

Изложбу чине три сегмента: архитектура социјалистичке Југославије, дивља градња и рецентна архитектура западног Балкана.

„Покушали смо Влада Кулић и ја”, објашњава Мароје Мрдуљаш, „да направимо компарацију између архитектуре социјализма и архитектуре савременог периода. Растужује, ако говоримо о просторима бивше Југославије, да се види асиметрија између истока и запада у савременом контексту. Очито је да се данас више гради у Словенији и Хрватској јер је економска ситуација боља. А у социјализму је дистрибуција архитектонског квалитета била знатно равномернија.”

После разорног Другог светског рата, ново југословенско друштво социјализма кренуло је с оптимизмом у будућност, прихватајући модернизам као социјално одговоран архитектонски стил. У некадашњој Југославији, за само неколико деценија, настали су објекти који и данас изненађују интернационалну јавност квалитетом и свежином.

На изложби, после дугог времена, свету су заједно представљени велики архитекти некадашње државе: Никола Добровић, Едвард Равникар, Јоже Плечник, Богдан Богдановић, Иван Антић, Иванка Распоповић, Михаило Јанковић, Драго Галић, Едо Михевц, Златко Угљен, Владимир Турина, Вјенцеслав Рихтер Мало ко од нових генерација студената и архитеката, раздвојених државним границама, зна за све њих. А данас се, са историјском дистанцом, види колико је то била добра ауторска архитектура, тада сасвим у духу актуелних светских токова.

(/slika2)Када се последње деценије прошлог века у крви урушавала Југославија, економским колапс био је неминован. С њим је нестао и систем одржавања града, а грађани су били присиљени да решавају своје животне проблеме како знају и умеју. „Турбо архитектура” (синтагма Срђана Јовановића Вајса) почиње да буја у градовима западног Балкана, а њени продукти веома су слични у потпуно различитим срединама. Од Загреба до Приштине и од Београда до Тиране. „У једном тренутку смо почели да верујемо да се то може култивисати”, констатује Иван Куцина, „и да то не треба посматрати као градњу ниског стандарда, већ ући у дијалог и научити нешто, а помоћи и себи и другима да разумемо која врста енергије ту постоји, како се артикулише и како је унапредити.”

Наизглед узалудна дискусија о новокомпонованој архитектури врло брзо прелази у озбиљну расправу о устројству данашњег света. За Мароја Мрдуљаша та архитектура није некакав проблем док је има у одређеној мери. Ни холивудске виле не изгледају много боље. Једнако су неукусне и кичасте као и турбофолк архитектура на подручју Балкана, и док остаје у разумним мерилима, то је још прихватљиво, али кад поприми градотворне размере и кад суделује у стварању физиономије града, постаје опасно.

У време социјализма, архитекта и урбаниста био је неприкосновени стручњак за оно што ради, и било је јасно да он влада ситуацијом. Данас онај ко доноси паре – инвеститор – сматра да архитекта више није ауторитет за питања простора, већ да је произвођач пројектне документације. Архитекта се из простора културе, и једне специјалистичке делатности, измешта у специјалистичку услужну делатност. Опасно је што се о архитектури више не „промишља концептуално. Архитекти морају наћи начин да делују као јавни интелектуалци и да заговарају јавне вредности. Потребна је нова култура говора, што није једноставно, јер се мора наћи адекватна мера између амбиције и дидактичности. Зато су битне изложбе и књиге, образовање целокупног друштва. Архитекти морају заговарати аутономност, аутентичност, па и критичност своје позиције”.

Једном вишезначном, а у поставци лаком и лепршавом изложбом, у угледном швајцарском музеју, аутори су показали да тај запостављени и у много чему потцењени део Европе не насељавају примитивна племена која су у перманентном конфликту и сваких неколико деценија ратују до исцрпљења, већ да су проблеми у одржавању и контроли урбаних структура скоро увек последица глобалних померања у финансијској, економској и политичкој сфери. Показани су домети овдашње архитектуре, дефинисани проблеми и покушано је, да се на теоријској равни, поставе назнаке могућих решења.

Требало би да ова изложба буде једна од гостујућих на „Недељи архитектуре 2009”. Можда би поставка о турбулентним променама у архитектури и урбаним структурама западног Балкана могла да подстакне дискусије о утицају политике, економије и масовних медија на градоградњу и архитектуру, можда би се могла подићи свест о потреби да се град и изградња третирају са мало више поштовања стручних и културно-социолошких норми, на корист друштва, а не само материјално, или политички привилегованих појединаца. А било би и занимљиво још једном на широкој јавној сцени закључити колико смо у региону слични једни другима, одговарало то нама или не.