Прелазна, а његова

У јавним изворима нема података да је Александар Вучић завршио мађионичарски курс, али је сигурно да ће направити још један хокус-покус. Тако би се име новог мандатара јавности причинило као да је председник Србије направио отклон од досадашње чврсте владајуће номенклатуре, али да је истовремено будући премијер везао кравату чврсто за Вучићеве руке. Подразумева се да ће кравата бити везана двоструким чвором како се тај вез случајно не би олабавио и потенцијални премијер отпловио у непознато, што је стари обичај у Срба!

У тренутку када се чини да је политички хоризонт препун суморних облака јасно је да питање будућег премијера може постати кључно за смиривање живаца располућене јавности. Одлука коју ће донети Александар Вучић, у условима када се земља налази између политичког хаоса и друштвене поларизације, неће бити само техничке природе, као у ранијим изборима. Биће то одговор на дубоко укорењене промене које су бурно уздрмале друштвени и политички поредак.

Вучић мора да изабере особу која ће бити у стању да донесе не само политичку стабилност, што је омиљена и оправдана председникова поштапалица, већ и да сачува привид националног јединства. Ако се узму у обзир широко незадовољство и дубоке поделе, особа икс поседоваће особине које га могу представити као мост између завађених политичких опција. Идеалан фото-робот будућег премијера требало би отуда да има „непристрасни имиџ” како би већину уверио да долази изван урамљених страначких оквира Српске напредне странке. Таква фигура би могла да буде перципирана као неко ко има тежину и кредибилитет, без тешког пртљага уплетености у страначке сукобе, па чак и у низ грешака које је чинила владајућа гарнитура.

На кастингу за новог мандатара којем ће, наравно, присуствовати само Вучић, потенцијални кандидат носиће најважнији капитал у тренутним околностима – способност да донесе политичку смиреност и уведе нацију из стања анксиозности у стање блиско медитацији. Ако је то у Срба икако могуће! Заиста, како стварност Србије никада није једноставна, већ дубока, мрачна тајна, протести који су протресли земљу поставили су питање не само политичког већ и моралног интегритета власти, тако да ће име кандидата бити пажљиво провучено кроз неколико тестова: истраживања јавног мњења, Вучићевог искуства и интелигенције, а можда и понајвише, Вучићевог политичког инстинкта. Магија коју ће овога пута највероватније испоручити Вучић биће таква да ће се објављивањем имена премијера будућа влада многима учинити као прелазна, а у суштини ће бити његова!

Мандатар икс симулираће свежу крв у влади и ходати по танкој жици између повратка Србије у стање нормалности, уз истовремену подршку власти, док ће потписати тајни анекс да неће представљати отворену претњу или конкуренцију Вучићевом политичком ауторитету. Ко може бити тај див-јунак који ће унети нови дах свежине у владу, бити повезан са Вучићем, али без препознатљивог печата страначке лојалности, како се не би дозволио одлив, већ привлачење бирача који су можда изгубили поверење у актуелну политичку структуру, па и самог председника Србије?

Неколико имена већ је провучено кроз јавни простор, попут Бранка Милановића, Деска Никитовића и Ивана Трифуновића, а карактеристично је да су их лансирали опозициони медији, по моделу Милан Панић из доба власти Слободана Милошевића. Наиме, сва тројица су више него везана за Америку, али су и одмах демантовала да ће ући у гравитационо поље извршне власти. Како су двојица од тројице кандидованих експлицитно изјавила да не размишљају о премијерском месту – реч је о Милановићу, међународно цењеном економисти и специјалисти за питања сиромаштва и неједнакости, и Трифуновићу, који је докторирао хемију у Америци и био на највишим позицијама у мултинационалним компанијама фармацеутске индустрије са седиштем у САД и широм света – питање је да ли је ово само био пробни балон да се испита расположење јавног мњења. Један од ове двојице ми је рекао да је расположен да дели паркинг-места уместо министарских, шалећи се на рачун своје непланиране кандидатуре и буре која се одједном подигла око њега.

Некадашњи дугогодишњи генерални конзул Србије у Чикагу, а сада успешни бизнисмен у Србији Деско Никитовић није се нарочито истицао у демантовању вести, вероватно разумевајући да неколико недеља боравка у медијима као могући избор за будућег премијера доноси значајну дозу пажње, мистику и контроверзе, што међу Србима никако није занемарљиво и доноси илузију о скривеној моћи. Па макар и ороченој медијским спиновима.

Стари, добри обичај Вучића је да доноси одлуке у зауставном времену, дакле, у последњем тренутку, како би са једне стране скенирао поједине личне амбиције које се не поклапају са његовима, док са друге стране пажљиво прати ток догађаја уз оно најважније за њега – тестирање лојалности својих најближих сарадника. Испит лојалности састоји се у следећој анализи: колико су се његови људи увукли у мишју рупу током кризе, а колико су провирили из ње. Како је много више министара отишло тетки по лек, него се исказало својом борбеношћу током четворомесечне кризе, Вучићу ће истовремено бити олакшан и отежан посао. Ова, само на први поглед нелогичност, проистиче из једноставног закључка: оне најверније, попут Ане Брнабић, Дарка Глишића, Синише Малог, Александра Вулина, Марка Ђурића тешко да може да постави на место премијера, јер би тиме показао континуитет такозваног политичког зачараног круга. Као вожња на Славији. Уз то, Вулин и Ђурић воде тихи хлади рат у влади, као заузимање стартних позиција за будућа времена, односно ближе позиционирање ка Американцима у случају Ђурића, односно Русима у случају Вулина.

Када је из шешира извадио Ану Брнабић за премијера у доба стабилности и неупитности у његов политички ауторитет, Вучић је већ учинио мађионичарски трик, постављајући припадницу ЛГБТ популације која вуче корене из невладиног сектора као компромис између интересних фракција СНС-а. Не само да се Ана показала као успешан експеримент него је постала напредњакиња „де лукс” по свим Вучићевим критеријумима. Бескопромисна, борбена, у радном погону 24 часа, што јој је донело рекордно „премијеровање” и катапултирало је ка месту шефице парламента. То је отворило пут за Милоша Вучевића, који је после страшне трагедије у Новом Саду показао да поседује осећај за, пре свега, моралну и људску одговорност. Када се у будућа времена буде читао његов говор док је давао оставку, испоставиће се да је то био његов најбољи политички наступ. У овом тренутку се с правом сматра закаснелим, али када се страсти смире, Милошеве речи тумачиће се сасвим другачије, као ретки чин људскости у свету српске политике, где је милост страна реч.

Један од апсурда је што ће управо Милош Вучевић, као председник Српске напредне странке, сести на Вучићев председнички канабе током консултација у вези са именом будућег мандатара. Које ће име изговорити Милош? Да ли ће то бити неко од универзитетских професора који има углед међу свим студентима, без обзира да ли је реч о блокадерима или онима који хоће да уче? Или можда професорка, дакле жена, чиме би још седативније деловала на узаврелу и подељену јавност?

Можда је реч о припаднику мањине попут Балинта Пастора, председника Савеза војвођанских Мађара, доктора уставног права који се већ успротивио усвајању Декларације о Војводини и тиме се директно успротивио и стопирао Вучићеву иницијативу. Међутим, тиме није нимало угрозио односе са њим, већ ће пре бити да је то била тактичка игра међу коалиционим пријатељима: довољна за билдовање Пасторовог имиџа и пожељна за Вучића да покаже разумевање интереса пријатеља Мађара и нарочито Виктора Орбана.

И, коначно, кастинг за премијера неће проћи без пажљивог осматрања социјалиста, уз додатак да се на Вучићевој магнетној резонанци неће скенирати више само Ивица Дачић већ и Бранко Ружић, који се довољно опире Вучићевом загрљају да буде видљиво. Питање је да ли је и стварно. Бранко се тренутно може котирати као један од потенцијалних лидера опозиције у сенци, а опет је довољно уз Дачића, да је херојски подигао руку на Председништву СПС-а гласајући за наставак сарадње црвених и напредњака. Ружић је, дакле, учествовао на великом протесту 15. марта у Београду, постао радо виђен гост на опозиционим медијима, где га пред улазом чека црвени тепих, а још се налази у владајућем универзуму Александра Вучића. Више него интересантна позиција вечног броја два социјалиста у српској игри престола, чији господар тражи особу икс ван својих дворјана!

Или фото-робот таквога садржи следећу карактеристику: све време је био ту, само је мали број привилегованих знало за то!