Студенти који само желе да скачу

Студенти који само желе да скачу кренули су у обрачун са онима који не желе да им се диве док скачу.

„Ко не скаче - тај је Драган“ певали су здушно блокадери испред Информера. Неколико Драгана, који су и сами били учесници протеста, скакало је збуњено, а и даље су били Драгани. Није познато како се Драган Ђилас осећао док је ово слушао. Да ли је и он пожелео да узалуд скаче како не би био Драган?

„Ко не скаче - тај је ћаци“ пева се и на утакмицама. Међутим, ко су заправо оригинални „ћацији“?

Оригинални ћацији су студенти који само желе да скачу. На протесту у Крагујевцу, на Сретење, чак је био постављен штанд „Ћаци на чај“. Било је и транспарената „уз ћација до краја“.

Сами су себе називали „ћацијима“ све док се у Пионирском парку нису појавили студенти који желе да уче. Замислите сада ову бесмисао: ћацији певају „ко не скаче - тај је ћаци“.

Испада – скакао не скакао исто ти је.

Нови Солунци научили су грађане да треба да се окупе у зборове, а онда заједно са њима, на ливадама широм Србије, заиграли нешто попут старе дечје игре „беремо крушке“. Ако вам се нешто свиђа, радите овако, ако вам се не свиђа – онако, показивали су рукама. Грађани су одушевљено прихватили, савладали основна правила, а онда наставили да се и сами забављају. Сви они који у рано поподне немају шта да раде, играју се мегафоном и показују рукама слажем се – не слажем се. После иду да скачу јер нешто нису.

Студенти који не желе да уче, а желе да скачу јер више нису оно што јесу, научили су грађане и револуционарну реч „пумпај“. Није забележено у историји човечанства да је једна реч толико пута изговорена, и изнова и изнова изазива међу својим обожаваоцима једнако одушевљење. Постала је део фолклора, али буквално, јер је фолклораши узвикују током својих наступа. Професионалним и независним медијима то је увек једна од ударних вести:

- Чланови КУД-а узвикивали „пумпај“, да ли је ово крај Вучићевог режима?

Ипак, ма колико моћна и колосална ова реч била, није била довољна. Умешао се Јово Бакић и даривао побуњеном народу још једну гигантску, револуционрану реч – „динстај“. Студенти и грађани који само желе да скачу од тог тренутка су дупло јачи и сада не само да пумпају, него и динстају. Огрнут својим интелектуалним плетеним шалом, Бакић на молбу опозиционих медија, пристаје да ту реч још који пут понови уживо, како би је сви лепо запамтили. Као Барт Симпсон у култној епизоди Wasn’t Me.

Популарна „мјафтара“, можда и неправедно тоне у заборав, али мораће да пружи крваву руку и честита бољима од себе.