Записи из посланичких клупа

Према слову тог закона, Светоандрејска народна скупштина, за разлику од данашњих 250 места на која могу да рачунају посланици у Улици краља Милана, била је знатно бројнија. У доба Милошеве владавине 439 „мудрих” глава седело је у скупштинским клупама, с тим што први законски параграфи нису дозвољавали да о вољи народа одлучују посланици који су млађи од 30 година.

Како су забележили историчари, главни задатак тадашњег парламента био је да „буде веран и тачан изражај народног стања и осећања”, као и да „има право да пред власт износи тегобе које би народ имао и предлаже средства да се оне отклоне”.

У библиотеци Дома Народне скупштине, доскорашњег здања Савезне скупштине, која је права ризница српског парламентаризма, међу великим бројем наслова, чува се и јединствен примерак књиге чији је тачан назив „Протоколи Србске Народне Скупштине”.

Реч је о невеликој али значајној књизи за српску прошлост, писаној старословенским писмом, која се састоји од 43 стране. Она, у ствари, обухвата стенографске белешке са првог заседања Народне скупштине, у чијем сазиву је председавао Живко Карамберовић, посланик вароши Београда, а да „очува посланичку дисциплину” помагао му је Тодор Туцаковић, посланик вароши Крагујевца.

(/slika2)Говорећи о огромној вредности овог документа, историчар Чедомир Антић напомиње да је та књига раритетна не само зато што садржи податке за које научници нису знали већ и због своје старости.

Ако се зна да је Светоандрејска скупштина одржана у време када је само четири одсто српског становништва било писмено и када су излазиле само две новине, у таквим условима било је од изузетне важности да се закључци са ове скупштине сачувају, каже Антић за „Политику”.

Међутим, судбина јединог преосталог примерка „Протокола” који је приликом петооктобарских демонстрација нестао из скупштинске библиотеке, могла је да буде крајње неизвесна.

Ко зна шта би се десило са писаним „тековинама” српског парламентаризма да на београдској „бувљој” пијаци, сасвим случајно, овај примерак није пронашла бивша службеница парламента. Или да је нови власник „старе српске историје” којим случајем имао већа сазнања о вредности тог капиталног дела...

Радмила Стојановић, шеф библиотеке Дома Народне скупштине, у разговору за „Политику” напомиње да су „Протоколи светоандрејске скупштине”, свега неколико дана после нестанка, враћени у витрину где се чувају заједно са Сретењским уставом, Султанским хатишерифом и Душановим закоником.

– Наш књижевни фонд има око 60.000 наслова, а формиран је наследним путем од библиотеке Народне скупштине краљевине Југославије која је 1918. године преузела књижевни фонд Краљевине Србије који је основан 1889. године. Овде се чувају дела од изузетне и готово непроцењиве вредности за српски парламентаризам, све што се дешавало у скупштинским клупама од 1859. године до данашњих дана налази се на овом месту – каже Стојановићева. Она напомиње да су „Протоколи Светоандрејске скупштине” били доста похабани и да им је, у међувремену, са још стотинак значајних наслова урађена конзервација у Народној библиотеци Србије.

Да ли овај вредан књижевни фонд који поседује библиотека Дома народне скупштине могу да користе искључиво посланици или је он отворен и за јавност, питамо нашу саговорницу.

– Грађани који се заинтересују за неки наслов могу да нам упуте захтев, на основу кога им може бити одобрено да прегледају неке од најстаријих књига или законика који су, у то време, штампани у Београду, Крагујевцу, Карловцима, Будиму, Бечу, Лајпцигу – каже Радмила Стојановић.

-----------------------------------------------------------

Историја са „бувљака”

Печат библиотеке Народне скупштине помогао је Милени Николић, некадашњој секретарици (/slika3)посланичког клуба ЈУЛ-а, да на новобеоградској „бувљој” пијаци, на прашњавом картону, у мноштву фалсификованог ордења и новокомпонованих музичких трака препозна оригинално издање „Протокола Светоандрејске скупштине”. Николићева је за свега неколико динара откупила ово вредно дело и вратила га институцији где је радила 33 године.

– Сасвим случајно, све се одиграло за свега неколико дана, можда пет-шест, од нестанка књиге. У првом тренутку ни сама нисам била свесна колику вредност држим у рукама. Продавац ми је тражио тридесет динара..., а ја сам га „частила” са сто динара и одмах јавила библиотеци. Једино ми је жао што сам брзо отишла, нисам претражила још мало, ко зна који би се још део српске историје могао пронаћи на том месту – казује Николићева.

О овом догађају прилог су направили новинари Си-Ен-Ена, званична захвалност од државе Србије никада није стигла, али Николићевој то и није било од пресудног значаја.