Миш четрдесетогодишњак

Визионар високе технологије, амерички проналазач норвешког порекла Даглас Карл Енгелбарт (рођен 30. јануара 1925. у Портланду, држава Орегон у САД), заједно са Вилијамом Инглишом, конструисао је рачунарског миша и први пут га употребио 9. децембра 1968. да би демонстрирао нов начин рада са компјутером.

Први миш који је др Енгелбарт користио за демонстрацију на Фол џоинт компјутер конференцији (Fall Joint Computer Conference – FJCC) био је направљен од дрвета и имао је једно дугме. Велики део технологије тада приказане био је инспирисан стварањем хардвера и софтвера који су данас у широкој примени.

Миш, који је направио Вилијам Инглиш, помогао је др Енгелбарту да демонстрира како текстуални фајлови могу да се споје, копирају и „прилепе” и да покаже начине коришћења компјутерских мрежа ради сарадње на пројектима или заједничком уређивању докумената.

Др Џеф Ралифсон, садашњи директор Истраживачке групе VLSI (Very-Larg-Scale Integration) у Сан мајкросистемс лабораториз, придружио се групи коју је Енгелбарт окупио на Истраживачком институту Станфорд у Калифорнији (Stanford Researx Institute – SRI) , пошто је претходно харизматичног инжењера упознао 1965. на FJCC-ју.

„Био сам одушевљен када сам упознао Дага. Одмах ми је било јасно шта хоће и његова идеја ме оборила с ногу”, сећа се Ралифсон.

Жеља др Енгелбарта била је да компјутери помажу људима тако што ће повећавати људску интелигенцију и омогућавати ефикаснији и продуктивнији рад. Демонстрација 1968. показала је да је компјутерски систем, назван НЛС, направљен тако да ове идеје постану стварност и буду примењене у пракси. Највећи део овог система, каже Ралифсон, изумео је тим на SRI-ју.

„На све стране били су разбацани разни делови,” сећа се он. „Није постојала потпуно јединствена група идеја већ смо више њих спајали у једну.”

Иако је миш имао централни значај за оно што је НЛС могао да пружи, др Енгелбарт хтео је да оствари много више, каже др Ралифсон.

„Мислим да су се људи усредсредили на миша. Он је симбол за који су могли да се вежу, али је замисао била да се у НЛС постави текст и да му се омогући потпуно нова флексибилност”, објашњава Ралифсон.

„Имали смо уређивање података текста и хиперлинкове – највећи део онога што и данас користимо.”

На демонстрацији 1968. др Ралифсон је био у лабораторији СРИ-ја и на екрану у Брукс Хол аудиторијуму појавио се у улози помоћника др Енгелбарта који сарадницима показује како да користе НЛС да би међусобно сарађивали.

Ова демонстрација била је неупоредиво напреднија у односу на тадашње компјутере, а приказана технологија толико убедљива да је један од присутних рад др Енгелбарта касније описао као „зауздавање муње са обе руке”.

Не само да је НЛС импресионирао публику окупљену на FJCC, већ је постао и први програм који је требало да почне да се користи на Арпанету, који тек што је био направљен. Такође, НЛС се помиње у првом RFC-у (Request for Comments), односно техничкој документацији која описује рад онога што ми данас знамо под именом Интернет.

Године 1969. СРИ, заједно са Универзитетом Калифорнија у Лос Анђелесу (UCLA), био је један од два краја првог линка мреже која је постала Арпанет, и на крају Интернет.

Нажалост, каже др Ралифсон, НЛС није привукао довољан број људи да би, као што је то др Енгелбарт предвиђао, постао основно средство.

„Мислим да је проблем био у томе што се Даг усредсредио на изузетно моћне системе за изузетно обучене људе”, објашњава он и додаје да је НЛС имао 500 појединачних команди на тастатури.

Обуку за рад на НЛС-у, упркос његовим могућностима, савладали су само малобројни.

Многи од оних који су радили са др Енгелбартом на СРИ-ју отишли су у Зирокс Пало Алто истраживачки центар (Xerox Parc), још једну легендарну лабораторију у Калифорнији у којој су многи директно допринели технологијама које су довеле до револуције персоналних компјутера и светске рачунарске мреже.

Тек сада визија Дага Енгелбарта почиње да се реализује, каже др Ралифсон и додаје да свет тек треба да научи и прихвати идеје које су први пут представљене 1968. године.