Јешуа Абинун живи у Сплиту

Јешуп или Јесуп, кога помиње пуковник Антун Милетић у разговору објављеном у "Политици", зове се Јешуа Абинун и живи у Сплиту. Управо се појавила књига у којој су објављена и његова сећања на јасеновачки логор, рекла нам је читатељка "Политике" Ева Кавчич, дан-два пошто смо (21. октобар) објавили разговор поводом четврте књиге "Концентрациони логор Јасеновац", историчара Антуна Милетића.

У том разговору, Милетић је нагласио да је у своју књигу унео низ допуна и нових сазнања, а као пример навео је да су пробој из логора Јасеновац, 22. априла 1945. године, преживела 124 логораша, а не 80 како је изнео у својој првој, истоименој књизи о Јасеновцу, објављеној пре пуне две деценије.

Док је четврта књига штампана (издавач "Гамбит" из Јагодине) Милетић је установио да ни податак о 124 преживела није тачан, јер је дознао да се још пет логораша спасло у пробоју. Међу њима и "Јешуп или Јесуп, Јеврејин, изгледа берберин, за кога још нисам утврдио остале податке", рекао је Милетић.

На ову тврдњу је реаговала наша читатељка Ева Кавчич, па смо тим трагом пошли у Јеврејски историјски музеј у Београду.

Бранка Џидић, наша саговорница, уз остале обавезе, као секретарица редакције, брине и о едицији "Ми смо преживели..." у којој се објављују сећања Јевреја, преживелих жртава холокауста.

У четвртој књизи ове едиције, која ће баш вечерас (субота) бити промовисана у Јеврејском историјском музеју, објављена су и сећања Јешуе Абинуна, данас крепког 87-годишњака, који са супругом живи у Дому умировљеника "Зента" у Сплиту.

Пут у логор

У потресном сведочењу под насловом "Случајно сам остао жив", Јешуа Абинун, рођен 1920. године у Сарајеву, укратко је описао своју многочлану породицу и године безбрижног одрастања уз брата и две сестре, уз оца столара и мајку домаћицу која је говорила ладино, шпански језик у верзији сефардских Јевреја.

Године Јешуине младости, срећног и лагодног живота његове породице, прекинуте су оснивањем усташке НДХ, чији се мач уништења спустио на главу фамилије Абинун која се пре 500 година, бежећи из Шпаније, упутила ка овим крајевима.

Прво су у јесен 1941. у логор Јасеновац одведени Јешуа, брат Санто и њихов отац, а онда мајка и сестре Симха и Регина, дванаестогодишња девојчица.

Јешуин отац је у Јасеновцу убијен 14. новембра 1941, а мајка и две сестре наредне године, приликом њиховог наводног пребацивања из Јасеновца у логор Ђаково. Од бројне уже и шире фамилије Абинун крај рата доживели су само Јешуа и две његове тетке.

"Брат ми је био у Кожари", сећа се Јешуа Абинун. "Они су, исто, 22. априла, у току ноћи организовали бјекство. Пошто су радили са кожама, имали су сви отров, направљен за себе, у случају да их ухвате. И свако је имао то у џепчићу. Човјек који је преживио то бјекство из Кожаре сад је у Израелу. Његов брат је бјежао са мном, и погинуо, а мој брат је бјежао с њим, био рањен и попио тај отров. Тако од моје уже фамилије нико није остао жив. Ја сам преживио. И то случајно. Није ту било памети. Ето, није те погодило и остао си жив."

Два дана после пробоја из јасеновачког логора, у коме је учествовало 1.060 логораша, Јешуа Абинун се са групом од петнаестак-двадесет својих сапатника крио по оближњим шумама да би се онда прикључили јединицама 21. српске народноослободилачке дивизије.

Ликвидација жена

Последњих месеци постојања логора, усташе су систематски уништавале документацију и трагове својих злочина.

"Постепено су хтјели ликвидирати логор, смањивали су га, сваког дана. Само су јели, пили, опијали се и убијали. И тражили су да им се сваког дана пошаље један нови бријач, да их брије. Чим би тог дана обавио посао, тај бријач је бивао ликвидиран. Тако је 21. априла, од двадесет, колико нас је било, остало нас четири-пет бријача. Тада ме је наш шеф Јово Јагода упозорио да се склоним: ′Склони се негдје кад треба ићи тамо, јер ја те морам одредити′. И ја сам се успио мало уклонити, тако да сам доживио 21. април увече 1945. године. Остало је још око 800 жена у женском логору, док је нас, у мушком логору, било око 1.000. Тог 21. априла одвели су све жене. Рекли су им да понесу ствари, јер их селе у други логор. Међутим, жене су тачно знале да их воде на ликвидацију. Жене нису понијеле све ствари, неке су и пјевале. Знале су да иду у смрт. Те вечери усташе су побиле 800 жена у самом Јасеновцу!"

"Ликвидацију жена нисмо видјели својим очима, али смо из наших зиданих барака видјели како пале бараке у којима су жене до тада биле. Те вечери хтјели су и нас да ликвидирају. Међутим, физички нису стигли да, поред 800 жена, и нас побију. Оставили су то за јутро", сведочи Јешуа Абинун.

Наредни дан је за њега и још 128 логораша, после успешног пробоја из Јасеновца, значио слободу.

"Случајно сам остао жив", каже данас Јешуа Абинун, а случај је хтео да непознаница Антуна Милетића о преживелом "Јешупу или Јесупу, изгледа Јеврејину, берберину", захваљујући "Политици", госпођи Кавчич и Јеврејском историјском музеју, буде решена.