Зар Србија није у ЕУ?

Недеља, 7. децембар 2008.

Њумексичке ноћи постале су хладне. Ако желим да се прошетам, не смем да чекам вече. Моја шетачка стаза намењена је бициклима. Урбани архитекти потпуно су заборавили пешаке, а за Гаудија вероватно нису ни чули, судећи по сличности сваке улице и сваке куће. Овде је архитектура као и време, иста целе године. Жућкасте фасаде уклопљене су са жутилом земље. Прљавштине нема или се само не види.

Хилари Клинтон је најавила да ће се борити против загађивања природне средине и глобалног загревања, па су многи помислили да је у њеним рукама судбина америчких обала којима вечито прете ветрови, олује и таласи. Њумексички ваздух није загађен, иако су Сједињене Државе највећи светски загађивач природе. Гас је најкоришћенији енергент, па је његова цена слика економске ситуације. Као што се Срби плаше скупог евра, тако се Американци плаше скупог гаса. На дан када сам дошао у Албукерки, гас је стајао четири долара, данас му је цена 1,6 долара. На дан када сам дошао у Албукерки евро је вредео 77 динара, данас вреди 90. Ту нешто не штима, што бисте „тамо” рекли. Да ли је Србија у већој економској кризи него Америка? Можемо ли веровати бројевима, или ипак да се смиримо и ослонимо на економске стручњаке?

– Погледајте каква је ситуација данас! Не можете веровати бројевима, јер ми обични људи никада не знамо како су ти бројеви повезани с нашим животима. Чак не знамо ни да ли су реални. Можда они који нису обични људи желе да ми мислимо да бројеви јесу реални. Гас је јефтинији, јер економија напредује, а у следећем полугодишту неки професори ће морати да напусте школу, јер економија назадује. Напредује ли или назадује – поново је упитао професор историје, а на његова питања често нема одговора.

Понедељак, 8. децембар 2008.

Осетити живот грађана САД велико је и непроцењиво искуство. Али, сусрет са уређеним друштвом, колико год оно мана имало, није само изненађење за оне из Србије. Веровали или не, сви моји пријатељи из Немачке, ученици на размени, такође су задивљени. Када професор не дође у школу, и српски и немачки ђаци разбеже се унаоколо „куд који мили моји”. Када у Америци професор не дође на час, ту су људи који су запослени као замена одсутним професорима. Америчким средњошколцима је велики проблем да устану и причају на задату тему, приметио сам, а и свим осталим странцима. Усмени одговори не постоје, а сви тестови су заправо избор између А, Б, Ц и Д. Када се странац расприча, сви су изненађени, почев од професора. Али, колико нам лепа прича помаже? Некада је много боље бринути о бројевима. Ми путеве сањамо, а Американци се путевима возе, мада ми лепше говоримо.

Иако је пут од Београда до Ужица играње животом, увек се сетим ознаке са ужичких регистарских таблица и у себи је прочитам у обрнутом смеру, па се макар на секунд понадам да ће једног дана пут ка УЕ – водити у ЕУ.

– Србија није у Европској унији? – зачуђено ме је упитала другарица из Финске, након кратког разговора о финском школству, које је вредно чежње.

– Па, ни Швајцарска није у Европској унији – нашалио сам се, иако сам шалу разумео само ја.

– Ја сам гледала Евровизију и мислила сам да јесте!

– И председник Сомалије носи скупа одела – поново сам се нашалио и поново сам шалу само ја разумео, па сам предложио да не причамо о Европи када смо у Америци.

Живот у САД велико је искуство, али не само због америчког породичног живота који се упознаје. Познанства са људима, са свих страна света, непроцењива су.