Скупштина као партијски „мегафон”

Ми моментално у парламенту немамо 250 посланика, него велику већину партијских делегата, који, као поштари, преносе мишљење своје партије. Ако би овако остало, седнице скупштине нису ни потребне. Уместо њих, могли би да се састају шефови партија и да, као управни одбори, решавају ствари.

Ризикујући да претерује у овој оцени,Владимир Гоати, председник „Транспарентности Србија”, тиме заправо жели да поткрепи своје уверење да ћемо у учвршћивању демократије тапкати у месту, не буде ли парламент био бољи. А, две су главне сметње за то. Прва је тзв. императивни мандат, уведен Уставом 2006. године (када посланик свој мандат може неопозиво да стави на располагање странци), чиме је „парламент доживео еутаназију”, јер је посланик постао само „мегафон свог партијског шефа” и, друга, бланко оставке. Тако нешто, каже Гоати, не постоји нигде у Европи, једино у Африци и Индији.

Да је наш парламент „уско грло” за европске стандарде сматра и Европска комисија. Њени експерти су недавно, у свом годишњем извештају, оценили да у овдашњим пленарним сесијама често доминирају политички ставови и дуге дебате о небитним темама, па долази до успоравања у усвајању закона. Изнова се, приметили су они, понавља увредљив речник политичких противника, а скупштинска правила нису ефикасна за сузбијање таквог понашања.

Општа слика о томе колико је наш парламент европски, а која се назире иза овог „крокија” послатог из Европе, није, међутим, много другачија ни у очима овдашње стручне јавности. Вучина Васовић, професор Факултета политичких наука, оцењује да наш парламент није достигао ниво парламента у неким развијеним западним земљама, мада „ни у тим земљама парламентарне институције нису идеалне нити најмоћније политичке институције”.

За нијансу мање критичан од Гоатија, проф. Васовић мисли да парламент, формално, самим својим постојањем, „доприноси некој демократизацији друштва”, иако од 1990. наовамо, готово континуирано, није имао неке велике функције нити је имао неки велики рејтинг. Проблем је у томе што није довољно функционално спреман за обављање једне тако значајне функције, будући да је „заскочен са две значајне структуре”: са једне стране је влада, а са друге партије, „које су колонизовале парламент”. Ни у Европи, додуше, није много другачије, али су „веће могућности да се парламентарци понашају нешто слободније у односу на партије”. С тим у вези, Зоран Стојиљковић, такође професор ФПН-а, истиче да се тамо баве политиком као професијом и да „нема онога да сам преко ноћи схватио да нисам за ’жуте’ него сам за ’зелене’ и променим партијски дрес без икаквог разлога”, једино, када дође до поделе или фракционисања неке странке.

– Сваки пут кад је било потпуне опструкције, кад год је постојала та претерано лака свест о владању, парламент и влада нису добро радили – примећује Стојиљковић и објашњава да се то односи како на олако схваћену лакоћу владања социјалиста после првих избора, тако и на лакоћу владања коју је имао ДОС првих годину дана после свог владања.

Оно што је мање-више карактеристично за све минуле године јесте да посланици врло често шаљу поруке својим бирачима, уместо да настоје да кроз расправу дођу до најбољих законских решења, да још боље контролишу владу и потпуније искажу вољу грађана. У скупштинском здању било је не само погрдних речи већ и „ниских удараца”, у цеваницу. Насупрот увреженом мишљењу да је парламент само слика друштва (па ако се посланици свађају, то је зато што нам је друштво такво), „парламент мора да буде бољи део друштва, оно што показује и усмерава”, а што је, рецимо, случај, према Гоатијевим речима, у великом броју источноевропских земаља”.

Кад је реч о односу скупштина–влада, оцене о улози парламента као управљачу једнога друштва су претеране и требало би их се на неки начин ослободити, сматра Васовић. – Влада у нашим условима суверен је орган у односу на парламент. То је тако и у Европи и ми се ту не ризикујемо – наводи он.

Али, нашим посланицима, за разлику од британских или француских парламентараца, недостаје виши степен парламентарне културе. Стога, Стојиљковић тврди да би парламент могао да има и значајну контролну и надзорну улогу – кад би питања посланика, питања поверења, интерпелација, имала довољну тежину и кад би, рецимо, у јавности био препознат сигнал да људи хоће озбиљну расправу „а не атмосферу политичког вашаришта”.

Јавност је претерано оптимистична кад парламент посматра као велику школу демократије. Стојиљковић, пак, каже да је то арена, кроз коју су прошли сви који нешто значе у политичком животу, односно вежбаоница за политичку елиту. И – место где се, ипак, доносе закони.

Последица свега тога свакако је и чињеница да, према истраживањима јавног мњења, парламент представља институцију у коју грађани имају мало поверења.

-----------------------------------------------------------

Најбоље плаћени мушки хор

– Парламенти у тој новој глобалистичкој констелацији имају секундарну позицију у многим, посебно у међународним пословима и уместо њих се јављају неке компензације у виду комитета и група. Парламент и парламентаризам су данас у неком опсадном стању, како рече један аутор, у статусу „најбоље плаћеног мушког хора на свету” – објашњава проф. Васовић, додајући да постоји неколико разлога за депарламентаризацију парламента као организације власти. Први од њих је јачање извршне власти, чиме слаби моћ парламента.

-----------------------------------------------------------

Хоће име и презиме

Анализа састава Народне скупштине Србије, коју је урадила невладина организација Центар модерних вештина, показује да 72 општине, односно више од милион и по становника који у њима живе, немају ниједног представника у парламенту. Не само да су без посланика многе мале општине, већ своје представнике у парламенту немају ни седишта округа као, на пример, Пирот, и регионални центри као што су Горњи Милановац, Инђија, Ћуприја и Аранђеловац.

Ова чињеница јасно „руши” тезу о посланицима као представницима грађана. Због тога је, између осталог, поново у јавности постављено питање изборног система. „Политикини” саговорници Гоати и Стојиљковић мисле да би решење требало, уместо садашњег пропорционалног система (у којем о томе ко ће бити посланик одлучују странке, а не грађани), можда потражити у комбинацији пропорционалног и већинског система, слично ономе које постоји за војвођанску скупштину.

С једне стране, каже Стојиљковић, људи хоће да бирају човека са именом и презименом, са биографијом и одговорношћу, али нашем друштву са сложеним регионалним, социјалним и националним поделама више одговара пропорционални систем.

– Без обзира на то који изборни систем изабрали, дакле начин како се гласови бирача претварају у посланичке мандате, он би морао да „укине ту средњовековну институцију императивног мандата” – наглашава Гоати.

-----------------------------------------------------------

Мало поверење у парламент

Према истраживању Центра за слободне изборе и демократију, које је спроведено у јуну прошле године, поверење у парламент има само 18 одсто анкетираних грађана, с тим што се само три одсто њих изјаснило да има пуно поверење у рад скупштине.

Поређења ради, у новембру 2005. поверење у највише законодавно тело у земљи исказало је 27 одсто испитаника, али је опет само четири одсто њих рекло да има пуно поверење у парламент.