Вриштите браћо, вриштите!

Тетка Сида, звана бунџика, из Александровца Жупског, стално је нешто закерала и замерала. Никако је живот, општинске, па ни оне даље, и више власти, нису биле по вољи! Али, Сида је искусна жена, и могло би се рећи, „знала је Сида знање”! Е ова тетка је, готово, сваку причу почињала у стилу и духу новог комада Душана Ковачевића „Генералне проба самоубиства”, коју писац одређује као „горку комедију о лажи”. Истина је, горка јесте, али је и некако дивље, и сумануто смешна, гротескна, бурлескна, сатирична и цинична, заошијана, мимо света, као и ми сами што смо, па не знаш да ли да плачеш, или да се смејеш! Најчешће, и то је добро у овом комаду, горчина и цинизам иду заједно са шегом и смехом, раблеовским увеличавањем, терај мак на конац, до апсурда и натраг! Породица слична „Маратонцима”, али не по годинама, колико по духу и менталитету.

У сваком погледу, рекло би се, обична, свакодневна, политичка, социјална, и духовна клима у којој већина нас живи, комичко-сатиричним жаром жестоко подвучена, одмакнута, и на тај начин, унеобичајена, да фолклорно и тривијално у нашем живовању, постаје предмет распаљене, надахнуте ругалице од које ти мозак и душа пуцају! Територија нам је већ пукла, каже писац; сада пуцају људи, комадају се, распарчавају, у деловима распродају, тела!

Замислите овећи градски трг са неколико стотина људи који из свег гласа, душе и срца, вриште! Овакве сцене нема у Ковачевићевој „горкој комедији о лажи”, али се може очекивати да ће бити уграђена у филм који ће, дакако, кад-тад, бити снимљен! Људи, „наш човек” особито, од паланке па до глобалног села, вришти. То је нека наша и Душкова добра фора, а и здраво је! У овом извођењу у театру „Звездара”, у мобилни телефон, маестрално, комично и потресно, да га сав свет чује, особито онај од кога очекујемо хлеб и погачу, инвестицију и донацију – вришти Бранислав Лечић, незапослени, грдно задужени, баксузни, већ на ивици нервног слома, архитекта, интелектуалац, потенцијални самоубица. Вришти Бранислав Лечић, с ногу обара, али како је хуманизам жив и без ренесансе, сви би да га спасе, и спрече да скочи у лепи плави Дунав над којим блиста плаво небо и звездице, ох каква милина (!) каквих ни над Арабијом нема (Сцена „Ненад Бркић”). Додајмо да Лечић тумачи и лик самоубичиног брата.

Да не заборавим тетку из Жупе, и њену чувену реченицу која умногоме указује и разоткрива стил, начин, метод, моћ и вештину комичко-сатиричког изражавања Душана Ковачевића. Наречена тетка би сваки свој говор започињала дилемом: Дође ми да рекнем, па да не рекнем, па ипак, рекнем! Слично чини и Душан Ковачевић који нас у финалу горке комедије теши и уверава да све и није тако црно, горко и чемерно, с ума сишло, да је још рано за вриштање, иако нас вриска ослобађа стреса, и уопште нагомилане негативне енергије, да је све што смо видели и чули тек позориште, да ће глумци Бранислав Лечић, Бранимир Брстина, Ана Франић и Јанош Тот сада изићи из улога, из луде куће у којој су се као глумци забављали, и закорачили у овај мирни, срећни, праведни, благородни живот у коме се распадамо од среће и задовољства!

Тај калашњиков, шта ли је, што га је Лечић, на крају представе, уперио у редитеља који му није обезбедио одговарајуће сценске услове да одигра улогу самоубице, али да, ипак, остане жив, у ствари је скривени, непрепознати редитељ наших живота, далеких нормалности колико је Ковачевићева горка комедија далека од фанатичног оптимизма раног социјалистичког позорја. Тетка и Душко имају исту тактику: дрмну ти шљагу, па се заклињу да то нису учинили намерно, и да то о чему, и шта говоре, не мисле, посве, озбиљно, да је важно за позориште да комад успе, што је извесно када је реч о „Генералној проби самоубиства”, комедији коју је аутор и режирао.

Да, оштрине, виспрености, духа, горчине, цинизма има, али у овој комедији о лажи нема омразе. Такви смо, какви смо, нисмо нормални, али смо „своји”, откачени, блескасти, предани лажови, ујдурмаши у лажним улогама и костимима. Нико није оно за шта се издаје; нико не говори оно што мисли. Подвала на подвалу, лудорија на лудорију. Једва човек да може да замисли такве будалаштине, али, ето, и то је могуће, јер ми смо, е у томе и јесте питање, ко смо то ми, шта смо то ми, шта чинимо, и куда нас то води?

Оно што би могла бити тешка драма, код Душана Ковачевића је урнебесна комедија. Свако место, па и свака породица, има своје луде које говоре и изговарају, чине и предузимају, очитују и отелотворују оно чега се паметни стиде, што не значи да нешто слично, испод жита, додуше, и сами не чине!

Овде су носиоци лудорије на наш начин, пре свега четири брата у тумачењу виртуозног Бранимира Брстине. Прво је Брстина умишљени капетан непостојећег брода, човечуљак – униформа, лабуд бели, рекло би се. Костимограф Марина Вукасовић-Меденица прави, оцртава јасну разлику између браће коју тумачи исти глумац, Бранимир Брстина. Затим је Брстина раблеовски прождрљивко, човек невиђених апетита, градитељ највеће и најлепше сунчане марине на Дунаву! Овога пута гаврански црн и незасит. Па је лекар коме је лекар и те како потребан, шантави, скакутави петлић, и најзад је адвокат у сивом, непокретан, у инвалидским колицима. Нема брзине, интонације, дела тела, вербалног и кинетичког глумачког махера које Брстина није покренуо, опробао да би оживео дух моћне и живописне домаће лудости, у чему је, нема сумње, успео.

Какав би то комад који рачуна на успех био ако не би имао макар једну полуразголићену лепотицу, радодајку, наркоманку, па ипак мученицу, коју, без зазора, са дозом допадљивости и знамените женске глупости, игра Ана Франић. Рибар Јаноша Тота је једна врста Санча Пансе, малог човека на магарцу, или са веслом, иако ни он није весло сисао! И он лажуцка, као и други, савија се и довија како би децу прехранио, док неки тамо дижу куле и градове, сунчане виле и марине. Музика Владимир Марковић.

Свакако погледајте! Као код Шекспира, и овде луде, и они који се праве луди, проказују лудаке који вам о глави раде!