Сандићи без Сандића

Сандићи код Брчког – Сандићи су десетак километара далеко од Брчког и два пута даље од Бијељине. Сељани веле да нису ни Посавци ни Семберци, већ Гeџе, како их и Посавци и Семберци, одмиља зову.

На подмајевичкој земљи, уз десну обалу Саве, питомином се расули Зимоњићи, Костићи, Максићи, Букићи, Панићи, Симикићи... Нигде презимена Сандић, иако насеобина носи то име. Једино се зна да су преци данашњих сељана, десетак колена уназад под Мајевицу дошли из Црне Горе. Испод Дурмитора.

Током зимских ноћи понекад се заподене прича о шуми Мађарици и мађарском гробљу. А заправо о Мађарима који су некада давно живели у овом крају, каже Јово Божић. Највише је прича из ратова. Првог и посебно Другог светског рата.

„Отац, деда и стриц војевали су у Првом светском рату. Борили се за земљу Србију. Кажу да су увек певали када би полазили у борбу. А када је рат завршен до 1938. мајка и отац изродили су осморо деце. Сви су још увек на правом путу”, поносно каже Јово.

Он је двадесет и кусур година арбајтовао у Аустрији. Али родни крај никада није заборавио. Јово причу почиње од 1937. године када је у Сандићима основана Православна народна хришћанска заједница у којој је његова мајка била први члан... Јовин син и три његова унука данас су свештеници, а сестре Петра и Аница, монахиње у Пећкој патријаршији. Старија Петра, односно Игуманија Февронија, са осамдесет и седам година, међу најстаријим је монахињама у крилу Српске православне цркве.

Са саборовања код манастира Жича, где је служио владика Николај Велимировић, Петра се више није вратила кући. Замонашила се и отишла у манастир Јовање, а 1956. је дошла у Пећку патријаршију. Седамдесет и девет година носи манастирску одору. Када се завршио Други светски рат у монахиње је отишла и друга сестра Аница. И она је данас са Петром, наставља Јово Божић.

Сеоска црква посвећена Огњеној Марији, богомоља је уз коју се током светковина свијају сељани... Двадесет пет метара висока војна тригонометријска тачка подигнута за време Краљевине Југославије уочи самог рата... Цео засеок јединаца, нежења... Само три ученика сеоске основне школе... Све би то у Сандићима да подаре намерницима.

Када су, у јесен 1995. колоне несрећника кренуле са Озрена, први у помоћ прискочили су мештани Сандића. Шездесетак породица и данас је у селу. Јово Божић и млинар Милорад Букић, поклонили су им шездесетак плацева. Ту су српске избеглице са Озрена подигли куће и свили нова гнезда.

Сандиће никада и нико од његових није напуштао. А и кад се оде, то је накратко и не тако далеко. Млинови у којима се меље оно што даје подмајевичка земља, а што тражи Европа, фарме свиња и крава у којима се стоци даје само оно што роди на земљи и што је без без хемијских супстанци, сувомразица ни семберска ни посавска која је лепа иако минусима зна да отера са њива топлим пећима, велико срце малих и врло побожних људи... Све су то разлози због којих се у Сандићима одржао живот.

У Сандићима, обично на растанку, намернику испричају причу о погибији Јове Симикића сеоског кнеза и кулака, али и шерета који је знао често заломити код туђих жена. Супруга му, а и како би, то није могла подносити због чега је годинама тражила неког ко ће смакнути Јову да га, и песма то каже, „више сунашце не грије због некакве дилбер Николије”. А та Николија, каже песма, „чудеса је стварала и људе оком са коња обарала...” Елем Јово је, на крају, убијен, после чега су„у жалости остале и супруга му, и још несрећнија Николија”.