Водопади емоција у име свих мајки и кћерки

Моја нова опера настала је по тексту „Цједила сам цвеклу” Нејре Бабић. Либрето је урадила Јелена Новак, а наша опера носи назив „Три боје цвекле”. Врло важна тема: однос мајке и кћерке, болест рак и губитак. Нејра Бабић описала је своју причу, болест мајке, борбу против опаке болести и смрт родитеља. У нашој опери мама је своју борбу водила кроз три годишња доба. Лето без лета, јесен пред огледалом и подводна зима су наши поднаслови у либрету, а мама пролеће није дочекала. Умрла је у тренутку када у природи све цвета...

Ово су речи композиторке и редитељке Ирене Поповић Драговић о њеној новој опери „Три боје цвекле”, из које сазнајемо о губитку и налажењу гласа, о туговању као о процесу учења, о одласцима и о опраштању од блиских. Премијера опере „за вокално-инструментални ансамбл, електронику и кућне апарате”, како је редитељка најављује за наш лист, и која показујe блиставу страну туге без патетике и велича живот чак и у моменту кад га смрт преузима заказана је за вечерас од 20 сати на сцени Сарајевског ратног театра (САРТР-а). Реприза је вече касније. Ирена Поповић Драговић окупила је овога пута бројну екипу уметника, коју чине: Ана Миа Карић, Емина Муфтић, Амила Равкић, Сањин Арнаутовић, Хана Зрно, Матеа Маврак, Лидија Кордић, Ален Коњиција, Сара Сексан, Николина Вујић.

– Један од најтежих тренутака у животу јесте када чујете страшну вест да сте болесни или да се то догодило некој од ваших блиских особа. Тада посежете за свим могућим и немогућим лековима, рецептима и чудотворним соковима који ће спасити особу која болује. Једна од биљака која нас „спасава” је цвекла. Када пресечете цвеклу приметићете да је њена боја блиска боји крви, а њен укус многе асоцира на укус земље. А површина пресечене цвекле има цикличне кругове: као и на деблу пресеченог дрвета. Метафора живота и стална и непрестана борба, као и рађање и смрт – констатује Ирена Поповић Драговић и објашњава:

– Нејра Бабић је свој текст „Цједила сам цвеклу” написала оног тренутка кад је смогла снаге да ту своју велику бол преточи у ову поезију. Она ниједног тренутка то није писала са мишљу да ће се једнога дана постављати на сцену као позоришна представа или као опера. Њени стихови су као водопади емоција, негде између сна и јаве из којих буја огромна и неописива бол, али и љубав према мајци. Велика је храброст потребна да се суочимо са губитком, али и са спознајом да родитељи у једном тренутку постају деца о којој се ми бринемо.

Додаје да је захвална управници Маји Салкић, која је после одгледане опере „Деца” у Народном позоришту у Београду пожелела да управо Ирена Поповић Драговић нешто слично постави и у Сарајеву, у позоришту САРТР.

– Овог пута на сцени поред оперске певачице имамо девет глумаца, камерни ансамбл, али и кућне апарате уз које наши протагонисти певају. Машине које се појављују на сцени су сви они кућни апарати које имамо у кухињи – блендери, апарати за које мислимо да ће нам спасити живот. Покушала сам да умрежим много различитих гласова који певају у име свих мајки и кћерки и који се на величанствен начин боре за своје личне слободе, те исте слободе које нас оснажују да у животу поставимо границе, које ће нас оснажити да увек кажемо шта желимо и шта никако не желимо да урадимо – каже редитељка.

У опери „Три боје цвекле” Ирена Поповић Драговић срела се са диригентом маестром Фуадом Шетићем, који је окупио ансамбл под називом „Блендери”.

– У току процеса рада схватила сам да имам испред себе особу која разуме и схвата концепт моје опере и која је преузела на себе готово све у вези са радом са ансамблом и глумцима. Ова фактура је јако сложена за певање и зато је маестро Фуад Шетић имао јако комплексан задатак. Он је предочио и музичарима да ће поред „класичне” свирке имати и делове које импровизују, као и део у коме глумци улазе у њихов простор и постају део оркестра – објашњава наша саговорница, коју овакви сценски изазови потребно узбуђују. Открила нам је и зашто:

– У овом тренутку када се свет мења, када је бити човек постало нешто тако ретко, изазовно и узбудљиво је окупити уметнике који су пре свега људи са жељом да створе нешто ново и другачије поштујући другачије визије. После много година проведених у театру и готово 200 позоришних представа, имам потребу да креирам свет нешто другачијег музичког театра, искључиво са уметницима који желе, а не морају, са онима којима је важнији процес, а не производ. Постало ми је примарно да сарађујем са људима који поштују пре свега себе, своје границе и слободе, а имају поштовање према онима који имају другачије погледе на уметност и живот. У данашњем времену које је „изашло из зглоба” и у тренутку када смо подељени и завађени, прави луксуз је бити окружен емпатичним и добрим људима.