„Тешко” питање надлежности

Зар нам је медицинско правои даље – непотребно? Недавни случај, око кога се дигла велика прашина у медијима, најбољи је – нажалост – пример да нам је неопходно.

Подсећам: После судара на Ибарској магистрали једна од жртава, жена у осмом месецу трудноће, пребачена је у пожаревачку болницу где је учињен царски рез и плод спасен, али је потом иста жена у бесвесном стању послата у Ургентни центар Србије, одакле је одмах враћена натраг у пожаревачку болницу.

Онај који се и као пратилац макар једном возио колима Хитне помоћи, схватиће о чему је реч. Транспорт повређеног и у рату и у миру увек је једна од болних тачака целокупног лечења. У наведеном случају, стручни трочлани тим (неурохирург, хирург и анестезиолог) Ургентног центра сматрао је да жену треба вратити одакле је и дошла. Али потом се на њих дигла кука и мотика. Директор Ургентног центра пожурио је да их казни најтежом казном, која постоји у правилнику, строгом опоменом пред искључење. Огласио се и министар здравља, тврдећи да тим случајем треба да се позабаве Лекарска комора и Српско лекарско друштво. Медицинско право немамо још увек, али имамо његов заметак: Лекарску комору. Тако је министар здравља овог пута био у праву, али 50 одсто. Српско лекарско друштво могло би се бавити и тиме, ако баш мора, само што његови судови никог ни на шта не обавезују. Са комором требало би да је сасвим друга ствар, под условом да има кодекс лекарске етике и правилник о раду суда части, то јест, Етичког комитета. Јер члан Лекарске коморе мора бити свако ко је квалификован и вољан да се бави лекарским послом. Саобразно томе, и случај о коме говоримо спадао би у првом кораку у надлежност Етичког комитета Лекарске коморе (или суда части), при чему би та одлука – каква да је – имала и непосредно правно дејство.

Али... судови части, при Лекарској комори, још нису формирани.Те не само да немамо ни „м” од медицинског права, не функционише ни његов заметак – Лекарска комора. Новинари се узалуд труде, јер одговори које добијају (од, примера ради, председника Српског лекарског друштва и председнице Лекарске коморе) баш су „округло па на ћоше”. Нико надлежан. За сада. У ствари – има, како то лепо пише у „Правима пацијента”, а то је редован суд, уколико је страдалној породици и до тога.

Како год било, лекарско племе сном мртвијем, и даље, спава. Заправо хрче да се прозори тресу! Не схватајући да је увођење медицинског права, и функционисање Лекарске коморе и у њиховом интересу.

„Судови части” по изјави председнице Лекарске коморе „још нису формирани због озбиљних припрема и велике одговорности које је држава пренела на комору?”

„А шта сте летос радили?”, упитао би мрав из Лафонтенове басне, јер има добрих годину дана како је Закон о лекарским коморама изгласан.

професор универзитета