За свињски грип смо – посластица

Србија је обећана земља за размах свињског грипа. Због физичкe и психичке исцрпљености, због моралне клонулости већине њеног становништва, наопаке традиције када је у питању јавно или сопствено здравље; никаквог поверења у власт, научну медицину,у докторе.

Према др Владану Ђорђевићу (1872) народна медицина има свој „Законик”. Нико га посебно не учи, а сви га знају и – користе.

Наступне грознице, у које су тада спадала сва болесна стања праћена високом температуром и дрхтавицом, „сигурно” би се лечиле ако би оболели натоварио терет на плећа, и што брже се испео уз какав брдањак. Јула 1916. године, припаднике Шумадијске дивизије, у делти Вардара, салећу ројеви комараца. Јавља се маларија, по 300 оболелих у једном дану. Но, упркос вапајима дивизијског начелника санитета, наређује се марш према капијама отаџбине. Телесним напором лечи се, зар не, баш грозница?

У сеоским породичним задругама, извештава Батут (1880), оболелом радно способном члану, са почетним, обично благим симптомима какве болести, било је забрањено „да се мази”, да изостаје; морао је да се испрси, да се не да болести. Народна прича „Грозница и паук” осветљава то схватање. Спопадне грозница пудара, али се овај дохвати мотике, те копај, копај, до мркла мрака. Додија то грозници, оде она у град, навали на једног господина. Овај тап, па у постељу, још заповеда служавци: трчи, зови доктора. Ух, што се несрећник напатио!

По народном схватању једна од највећих опасности по здравље је – хладноћа. Она је узрок и назебу. По гледиштима научне медицине назеб или прехлада не постоје, већ кијавица, упала грла, запаљење крајника... Излагање хладноћи слаби организам, али то чине и многи други, данас их називамо стреснифактори; психичка исцрпљеност, дуготрајна хронична болест ... Но, свеједно. Ако ми капље из носа, ја сам – назебао.

Шпанска грозница пре безмало једног века начинила је чудо и покор по Европи, поморивши више душа него што је то учинио Велики рат (1914–1918). Успела је у томе не толико захваљујући отровности (вируленцији) свог вируса, који тада није ни изолован, колико психофизичкој исцрпљености својих жртава. Људи су падали као муве, и – умирали. Многи су сахрањивани у масовним гробницама, као у време куге. У Солуну је крајем 1918. године штампана књижица о шпанској грозници, која је дељена српским војницима. У њој постоје рецепти за масти и растворе, којима се натапа вата, па ставља у ноздрве. Не зна се колико је та предохрана била од помоћи. Данас се саветују – маске преко уста и носа.

Наш инфектолог, академик проф. др Коста Тодоровић, који је и шпанску грозницу преко главе претурио, а важио је за благог испитивача, обарао би студента без много приче ако му овај на питање о лечењу грипа не би рекао најважније – лежање. Лекова који „сигурно” лече не само грип већ и кијавицу – увек је било, и биће их. Ту су и народни – сланина и бели лук! (Па, дођи, грипе, да те видим!)

Од заблуда које су још на снази „задругарско” понашање према болестима чак је ојачало. Не дати се назебу. (А ту „дијагнозу” сам самом себи поставио!) Ићи на посао, у школу, у позориште. Не либити се стајања у реду за пензију, личну карту, пасош. Пробијати се кроз препун аутобус... Макар шмрцао, кијао, кашљао, ширио заразу на све стране.

По смрти др Милана Јовановића Батута, 1940. године, нико се није озбиљно бавио сузбијањем традиционалних народних заблуда. Малочас изложени призори из недавне прошлости су. Поновиће се.

Министарство здравља, већ изморено кампањом против пушења и такозваном заштитом права пацијената, све и да почне да се бави макар потоњом, опако касни. Уз то, борба против великих народних морија јесте државна ствар. Видели смо и то. Универзијада је сјајно прошла, али под капом врхунске здравствене установе – ВМА. Оболелих је било, али се болест није проширила. Са „Егзитом” је друга прича. О (не)хигијенским условима под којима се одвијала ова културна манифестација мало се пише. Нема графичког приказа наглог скока само ту оболелих, па да сваком буде јасно да шале нема. А иду – Гуча, школска година, геј парада, штрајкови...

Коме је суђено да оболи – оболеће. Коме је дошао судњи дан – нема му спаса. Враћамо се на (пра)почетак. Многима се више не живи, ионако.

Невоља је што се изазивач свињског грипа може доказати само лабораторијском анализом а не типичном клиничком сликом, и већ је сада јасно да тачан број оболелих од те морије не може бити утврђен. Размах епидемије појачаће, а не ослабити, народне заблуде. Назире се и ко ће у свему овом напунити свој џеп. А када све протутњи, ова или нека наредна власт убедиће нас да смо прошли – не може бити боље. Као и увек.

*професор универзитета у пензији