Висока цена партијске власти

Наше економске реформе су споре и неефикасне. То је основни разлог што се у Србији не живи боље и што смо у основи сиромашно друштво, јер нам је друштвени производ сада тек на нивоу од око 65 одсто од оног из далеке 1989. године.

Треба се само подсетити да се Србија приватизацијом бави готово две деценије. Први закон по коме је почела приватизација донет је децембра 1989. Историјом се, наравно, нећемо бавити, али поразна је чињеница да још није окончана ни приватизација друштвених предузећа. Ако се само осврнемо на период после демократских промена, рок за приватизацију друштвених предузећа је померан неколико пута. Упркос томе, ми сада имамо још око 750 неприватизованих друштвених предузећа, па је очигледно да се ни последњи термин – 31. 12. 2008 – не може испоштовати.

Осим окончања приватизације друштвених предузећа, предстоји нам још болнија и компликованија приватизација и реструктурисање јавног сектора. Кључно питање је како јавна предузећа која су феудалозовале политичке странке – услед чега су не само економски неефикасна, већ су многа од њих постала погодно тле за лична богаћења – учинити економски ефикасним и максимално транспарентним.

Мада је држава, после демократских промена, поставила доста коректна правила реформе јавних предузећа, на том плану готово да ништа није урађено. Зацртани циљеви ових реформи били су: одвајање споредних делатности предузећа и њихова приватизација, регулисање дугова и потраживања, усклађивање цена и трошкова, рационализација пословања и смањење вишка запослених. Уместо да реализује ове мере и тако јавна предузећа учини економски ефикасним и припреми их за успешну приватизацију, држава је допустила да општи национални интерес буде потпуно занемарен, и да надвладају интереси партија. Јавна предузећа су заправо феудализована уместо да буду максимално приближена тржишним условима привређивања.

На примеру јавних предузећа у ствари најбоље се види висока цена партократског система који, не само да ограничава демократске процесе у Србији, него и наноси огромну материјалну штету коју плаћају грађани, и то не само високим порезима којима се надомештају губици, односно све нерационалности ових предузећа, већ и кроз инфлацију коју подстиче нерационални јавни сектор.

Неизбежно питање је како изаћи из ове незавидне ситуације.Једно од решења је свакако приватизација, но приватизација не може бити ни брза ни свеобухватна. Нема земље на свету где су сва јавна предузећа у потпуности у приватној својини. Србија треба у што краћем року да се определи шта се од јавних предузећа приватизује, а шта остаје у државној својини. О овом питању нема „решења из рукава”. Проблем се мора свестрано изучити и потом се определити за одговарајућу солуцију. Вероватно је целисходније највећи део приватизовати, али известан део ће ипак морати да остане у власништву државе – што мање, то боље.

Исто тако, важно је питање шта одмах предузети да јавни сектор не настави са садашњом праксом, јер овим сектором не руководи држава него поједине политичке странке. Влада би морала путем јавног конкурса да постави нови менаџмент, како би обезбедила да ова предузећа воде најкомпетентнији кадрови. Поред тога, требало би извршити ревизију досадашњег рада ових предузећа, не чекајући да почне са радом врховна ревизорска институција, чије се активирање иначе непотребно дуго одлаже. За пропусте који буду установљени, одговорност треба да сносе, како конкретна лица која су несавесним пословањем нанела штету овом друштву, тако и странке које су те кадрове поставиле. Уколико влада није спремна да одмах предузме овакве мере – сви наговештаји о смањењу прекомерних зарада и слично чисто су обмањивање грађана да се нешто жели урадити иако за то не постоји озбиљна намера.