Visoka cena partijske vlasti

Naše ekonomske reforme su spore i neefikasne. To je osnovni razlog što se u Srbiji ne živi bolje i što smo u osnovi siromašno društvo, jer nam je društveni proizvod sada tek na nivou od oko 65 odsto od onog iz daleke 1989. godine.

Treba se samo podsetiti da se Srbija privatizacijom bavi gotovo dve decenije. Prvi zakon po kome je počela privatizacija donet je decembra 1989. Istorijom se, naravno, nećemo baviti, ali porazna je činjenica da još nije okončana ni privatizacija društvenih preduzeća. Ako se samo osvrnemo na period posle demokratskih promena, rok za privatizaciju društvenih preduzeća je pomeran nekoliko puta. Uprkos tome, mi sada imamo još oko 750 neprivatizovanih društvenih preduzeća, pa je očigledno da se ni poslednji termin – 31. 12. 2008 – ne može ispoštovati.

Osim okončanja privatizacije društvenih preduzeća, predstoji nam još bolnija i komplikovanija privatizacija i restrukturisanje javnog sektora. Ključno pitanje je kako javna preduzeća koja su feudalozovale političke stranke – usled čega su ne samo ekonomski neefikasna, već su mnoga od njih postala pogodno tle za lična bogaćenja – učiniti ekonomski efikasnim i maksimalno transparentnim.

Mada je država, posle demokratskih promena, postavila dosta korektna pravila reforme javnih preduzeća, na tom planu gotovo da ništa nije urađeno. Zacrtani ciljevi ovih reformi bili su: odvajanje sporednih delatnosti preduzeća i njihova privatizacija, regulisanje dugova i potraživanja, usklađivanje cena i troškova, racionalizacija poslovanja i smanjenje viška zaposlenih. Umesto da realizuje ove mere i tako javna preduzeća učini ekonomski efikasnim i pripremi ih za uspešnu privatizaciju, država je dopustila da opšti nacionalni interes bude potpuno zanemaren, i da nadvladaju interesi partija. Javna preduzeća su zapravo feudalizovana umesto da budu maksimalno približena tržišnim uslovima privređivanja.

Na primeru javnih preduzeća u stvari najbolje se vidi visoka cena partokratskog sistema koji, ne samo da ograničava demokratske procese u Srbiji, nego i nanosi ogromnu materijalnu štetu koju plaćaju građani, i to ne samo visokim porezima kojima se nadomeštaju gubici, odnosno sve neracionalnosti ovih preduzeća, već i kroz inflaciju koju podstiče neracionalni javni sektor.

Neizbežno pitanje je kako izaći iz ove nezavidne situacije.Jedno od rešenja je svakako privatizacija, no privatizacija ne može biti ni brza ni sveobuhvatna. Nema zemlje na svetu gde su sva javna preduzeća u potpunosti u privatnoj svojini. Srbija treba u što kraćem roku da se opredeli šta se od javnih preduzeća privatizuje, a šta ostaje u državnoj svojini. O ovom pitanju nema „rešenja iz rukava”. Problem se mora svestrano izučiti i potom se opredeliti za odgovarajuću soluciju. Verovatno je celishodnije najveći deo privatizovati, ali izvestan deo će ipak morati da ostane u vlasništvu države – što manje, to bolje.

Isto tako, važno je pitanje šta odmah preduzeti da javni sektor ne nastavi sa sadašnjom praksom, jer ovim sektorom ne rukovodi država nego pojedine političke stranke. Vlada bi morala putem javnog konkursa da postavi novi menadžment, kako bi obezbedila da ova preduzeća vode najkompetentniji kadrovi. Pored toga, trebalo bi izvršiti reviziju dosadašnjeg rada ovih preduzeća, ne čekajući da počne sa radom vrhovna revizorska institucija, čije se aktiviranje inače nepotrebno dugo odlaže. Za propuste koji budu ustanovljeni, odgovornost treba da snose, kako konkretna lica koja su nesavesnim poslovanjem nanela štetu ovom društvu, tako i stranke koje su te kadrove postavile. Ukoliko vlada nije spremna da odmah preduzme ovakve mere – svi nagoveštaji o smanjenju prekomernih zarada i slično čisto su obmanjivanje građana da se nešto želi uraditi iako za to ne postoji ozbiljna namera.