Обе стране трпе штету

Масовни спорови грађана против банака, који су покретани пре више од седам година због једнократне наплате трошкова обраде кредита, још нису добили коначан епилог, мада се многи од њих решавају, али често на штету грађана.

– Грађани данас губе ове спорове и када би требало да их добијају, зато што је 2021. године допуњеним правним ставом Врховни суд сакрио право значење правног става из 2018. године, или га неистинито приказао. Према том ставу највишег суда, јасно је да би банке изгубиле све спорове у оним случајевима где су трошкове обраде наплатиле једнократно, приликом одобравања кредита – каже адвокат Пеђа Џебо.

Заступајући грађане у многим споровима против банака, уочио је, како каже, да се судије Врховног суда не баве „банкарским предметима” и не одлучују у већима на седницама, већ се одлуке доносе и потписују – на основу „пелцера”. О томе говоре подаци о огромном броју решених предмета који указује на повећање ефикасности суда од чак 300 одсто у 2023. години у односу на 2018. годину, што је нереална и физички неизводљива брзина рада.

Истиче да се укупно дуговање банака према грађанима за трошак обраде кредита процењује на најмање 700 милиона евра.

– Притом, законска затезна камата, од доношења допуњеног правног става до сада, износи скоро 300 милиона евра. То је скоро један читав годишњи буџет судске власти у Србији. Поставља се питање да ли ту законску камату треба да плате банке или држава Србија због неправилног рада суда – каже наш саговорник.

Оваква ситуација наноси штету и банкама јер оне због ових спорова имају огромна средства која држе у резервацији и не могу да их даље пласирају.

Не постоји евиденција о броју такозваних банкарских спорова у Србији и нико не зна тачно колико их има, али су адвокати Пеђа Џебо и Павле Рашић прикупили податке из сва три основна суда у Београду и из основног суда у Новом Саду, где је 2021. године укупно у раду било 359.000 предмета.

– Након објављивања допуњеног првог става Врховног суда грађани су једним делом повукли тужбе, а у једном броју су се, на иницијативу банака, одрицали тужбених захтева. Оно што је остало у раду – свакодневно се решава применом допуњеног правног става који је у потпуности неисправан. То значи да су до данас судови донели најмање 150.000 неисправних пресуда, без обзира да ли су у корист грађана или у корист банака – кажу Џебо и Рашић.

Објашњавају да све те одлуке садрже погрешну примену материјалног права. Из основних судова ове пресуде иду по жалбама у више судове, а затим по ревизији у Врховни суд.

– Судови раде по „пелцеру” тако што само гледају да ли има или нема понуде банке у погледу трошкова обраде кредита. Тамо где нема понуде, они доносе усвајајуће пресуде, а где постоји понуда, доносе се одбијајуће пресуде, што је парадокс, јер да нема понуде, не би било ни уговора – каже адвокат Рашић.

Банкарски предмети се у Врховном суду решавају брзо, додаје Џебо, а не излазе из суда по годину дана. Питање је, каже, да ли судије уопште виде предмет „својим очима” или то раде сарадници, који на одлуку стављају судијски печат.

Указује и на то да је Србија дужна да исправно примењује европске директиве, док је допуњеним правним ставом једна од тих директива и пракса Европског суда погрешно и неправилно примењена, иако је суд истог дана донео још један правни став који је ту директиву исправно применио. Реч о потпуно супротним тумачењима када су у питању спорови са банкама и са ЕПС-ом.

– Притом, судије не праве поделу трошкова кредита на главне и споредне. Немамо ни једну једину пресуду која се тиче једнократне наплате трошкова. Има или нема понуде, тако нам гласе све одлуке упркос противљењу таквој пракси – кажу адвокати.

Наиме, у допуњеном ставу пише да се тај став може применити само када се тражи утврђење ништавости, ако банка није доказала структуру трошкова обраде кредита, што је такође неисправан закључак, јер суд овде штити општи интерес.

– Банци одговара да ове накнаде наплати једнократно, јер је то приход од камате, али га евидентира као да га је наплатила на рате. Став Врховног суда из 2018. године управо потврђује да банке и ове накнаде могу да наплате од грађана, али на исти начин као и номиналну камату, методом обрачуна ефективне каматне стопе, дакле, кроз ануитет, јер су и једно и друго приход од камате – каже адвокат Џебо.

Као један од разлога за доношење допуњеног правног става, који је неисправан, суд је навео да није имао у виду Закон о заштити корисника финансијских услуга и Закон о заштити потрошача.

– То није истина јер у образложењу правног става из 2018. године јасно пише да је суд ради свеобухватног разматрања имао у виду и та два закона. Између осталог, навели су да неке пресуде Врховног суда одступају од праксе тог суда. У једној од тих пресуда буквално пише да банке могу да наплате своје услуге само кроз камату – каже адвокат Пеђа Џебо.

Указује на пресуду број Ц84/19 Суда правде Европске уније, која је донета у корист тужилаца против банака.

– Суд ЕУ је закључио да накнаде које су „различите од поврата кредита у облику главнице и камата”, како их они називају, подлежу провери непоштености управо јер су уговорене као једнократне. Врховни суд у допуњеном правном ставу наводи да је Европски суд закључио да оне не подлежу провери непоштености јер представљају предмет главне обавезе. Међутим, само два пасуса ниже од те тврдње, Врховни суд закључује да су оне у ствари споредне уговорне обавезе. То је као да кажемо да су два и два четири, а онда тврдимо да су четири минус два једнако један. Немогуће је да таква грешка потекне од Врховног суда – каже адвокат Џебо.

Истиче да је у 2024. години Врховни суд Републике Хрватске окончао ове спорове у корист грађана. У једној од пресуда се наводи да је тужилац још у предуговорној фази имао сазнања да је дужан да плати једнократну накнаду за обраду кредита и да је могао разумно извести закључак о њеној висини, јер је одређена процентуално, али не и о њеној крајњој сврси.

– Када је реч о погрешном закључку да банка мора да докаже структуру трошкова обраде кредита, и за то постоји јасно објашњење. Структура трошкова се односи на све трошкове, односно да се зна у понуди или у уговору који то од свих трошкова представљају приход од камате, а који су то споредни трошкови кредита. Не постоји ниједна пресуда Врховног суда у којој дословно пише да банка мора да докаже структуру трошкова обраде кредита. Нажалост, судови су тако тумачили – објашњава адвокат Џебо.

На крају указује на чињеницу да је веома опасна ситуација када један судија у раду има преко 90 одсто предмета са истим чињеничним стањем, као што је случај са банкарским споровима. Тада једна погрешна одлука доводи до ланчане катастрофе. Игнорисање истине у таквим околностима доноси несагледиве последице за све.