Да се држава врати народу

Један од мотива великог народног митинга који ће се наредног викенда догодити у Београду, а на који нас позива и сам председник републике Александар Вучић, на коме ће се озваничити почетак формирања великог народног покрета, између осталог, јесте и тај да се држава врати народу. Делује за многе бесмислено, помало и глупо, да сама власт позива да се држава врати народу, но верујте, није ни мало глупо, а још је мање бесмислено. Напротив, то је озбиљан, вишедеценијски проблем, на који лично, као неко ко је данас део власти и ко је на својој кожи осетио како све то изгледа, са пуним правом могу да кажем да је данас то кључна битка. Наравно, уколико се сама изабрана власт одлучи да је води. Обрнуто, ако се настави као до сада, имаћемо власт неизабраних, тако да ће се и сам процес избора свести на бесмисао. 
Пробаћу да поједноставим грађанима о чему се ради. Деценијама уназад, не само у Србији већ у читавој западној хемисфери, уврежило се сумануто правило да неизабрани по дубини на мала врата преузимају ингеренције државе, док се они који су изабрани не питају ништа. Чак се њима ингеренције отимају. То је она суштинска и права битка са тзв. дубоком државом. Неки људи, најчешће из невладиног сектора, које нико жив никада није бирао, долазе преко разних агенција и регулаторних тела до енормне моћи и власти тако што се самим министарствима и генерално извршној власти законски одузимају одређене ингеренције и преносе се на тзв. независна регулаторна тела и којекакве агенције у које се углавном запошљавају чланови невладиних организација као тзв. експерти. На тај начин практично долазимо до сулуде ситуације да грађани бирају људе који немају никакве ингеренције или су оне крајње ограничене, те практично сам процес избора доводимо до апсурда, док они које нико никада није бирао долазе до огромне моћи. Практично, земљом владају неизабрани, а све под плаштом контроле извршне власти или да се експерти и нестраначке личности питају, јер, Боже мој, они су најбољи коректив власти. На тај начин се државa отима од народа. 
Овако нешто било је озбиљно учестало у САД, те је Трамп одмах по доласку у Белу кућу кренуо са враћањем државе народу, односно саме власти онима које је народ изабрао. Отуда је и кренуо са укидањем УСАИД-а, НЕД-а, разних суманутих агенција које су служиле да сисају паре пореских обвезника САД, а у које се удомљавао НВО сектор. Практично, Трамп је покренуо свеобухватну битку против дубоке државе и отуда је отпор према њему од тог богатог света, посебно запосленог по администрацији, постао драматичан. Слично нешто, само на много нижем нивоу, дешава се и у Србији. Овде против власти демонстрира државни сектор, дакле они који од ове власти највише добијају. То су професори, наставници, лекари, глумци, радници у култури… Буквално су се подигли као по команди, односно, сасвим је јасно било да су то спавачи дубоке државе, те су путем покушаја паралисања система заправо желели да постигну ефекат да се читава држава паралише и да се кроз револуцију на тај начин смени власт. Власт је ово некако успела да прегрми и после скоро пет месеци пакла полако се консолидује ситуација, али на овоме никако не би смело да се стане. Баш да се овакве свињарије никада више не догоде, власт је дужна у најхитнијем року да покрене свеобухватну акцију враћања државе народу. Да се бројне одузете ингеренције министарствима врате, да правосуђе које је одметнуто од државе уђе у државне оквире, да универзитетом, ако га је већ основала држава и ако је она његов главни финансијер, она, брате мили, и управља или нека га приватизује… У сваком случају, не може и не сме више да се допушта јавашлук, а то је да држава сипа новац за разне институције, а да не сме да привири у исте. Њима управља и преко њих кадрове регрутује радикална левица, којекакви анархисти и сви могући антидржавни људи. Са таквом праксом мора да се стане. Неизабрани не могу да владају државом. Државом могу да владају само они које је народ изабрао и зато је од огромне важности да се стане у фронт за повратак државе народу.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа