Франческо, барон вина

Свети Августин је рекао да је живот сувише кратак да бисмо пили лоше вино. Франческо Риказоли испуњава завет старог мислиоца.

Потомак једне од пет најстаријих аристократских породица Италије, 32. барон Риказоли поносан је што су његови преци још пре 10. века населили питомине Тоскане, што су у средњем веку на страни Фиренце храбро ратовали против Сијене, што нису давали папе или кардинале и склапали споразуме са црквом, што је краљ ујединитељ Виторио Емануеле лично из Пијемонта дошао у њихов замак да захвали присаједињењу Тоскане које је утрло пут уједињењу Италије, што је после првог премијера, грофа Кавура, један Риказоли два пута био председник владе...

Франческо Риказоли има још нечим да се дичи: анали породице натопљени су у – добром вину. Прва берба грожђа на њиховом имању обављена је – 1152. године. Доласком Медичија, који су у 16. веку објединили све тосканске градове, њихов Кастело ди Бролио изгубио је на важности као војно утврђење, па је замак постајао познатији по свом подруму из којег су вина извожена за Европу.

Посвећена лепоти, ренесанса је оставила утицај на следбенике светог Августина: војвода Ђовани Медичи је 1716. јасно омеђио простор на коме може да се производи „кјанти”, питко црвено вино које ће постати један од симбола Тоскане и „земље под најлепшим небом света”.

Потом, век касније, на сцену ступа Бетино Риказоли, управо онај који је помогао да се Италија отргне Наполеону и Хабзбурговцима и да се уједини. Челични барон, како су га звали, истраживао је сорте тосканског грожђа, посебно „санђовезе”.

Успешан у политици, успешан у винарству, барон Бетино осмислио је формулу вина које познајемо под именом „кјанти класико”. Осим сортног састава који и данас важи, Риказоли му је дао и оног малог црног петла као заштитни знак. Бетино је лирски писао:

„Санђовезе дарује овом вину оно најдрагоценије из свог букеа, канајоло му даје мекоћу гладећи његову жестину и грубост, не нарушавајући при том његову раскошну гаму арома, а малвазија... појачава укус и даје му свежину и лакоћу због које ‘кјанти’ може да постане прелепо вино за сваки дан”.

Постао је, и отишао у мит. Чистећи недавно своју апотеку, фармацеут у једном градићу поред Сијене пронашао је рецепт за дуговечност из 18. века. Основни састојак? „Кјанти”. Савремене научне студије, које кажу да антиоксиданти у црном вину отклањају срчане тегобе и друге болести повезане за старост, одјекују као ехо старе формуле животног еликсира.

Иако је Италија ове године са извозом од 47 милиона хектолитара претекла археривала Француску и постала највећи извозник вина на свету, иако су Италијани са 50 литара по становнику годишње и даље највећи потрошачи вина на свету, Бетинов потомак Франческо суочен је са заоштреним винским тржиштем које нема много сличности са минулим временима.

„Вино некада није било пиће у коме се уживало. Било је извор калорија, гориво. Данас је ствар хедонизма. Када бих у флашу налио вино са карактеристикама од пре једног века нико га не би купио. Желим да останем упамћен као особа која је знала да прошлост усагласи са савременошћу”, каже барон Франческо док лагано уживам у чаши Brolio Chianti Classicо.

„Носим бреме порекла, али највећи терет је да све ово изгурам и у будућности. Данас се грешке не праштају, инвестиције и банкарске позајмице морају да се врате. У савременом друштву забрањено је грешити. Тржиште је немилосрдно, претрпано вином, не прашта ништа. Производи морају да буду квалитетни. Зато треба да победе најбољи”.

Описујући себе као „срећног” јер је рођен у месту које је вековима синоним за добре винаре, Франческо Риказоли се до 1993. бавио уметничком фотографијом а онда се одлучио да докаже да 250 хектара породичних винограда у кризи могу да дају „нешто посебно”, „баршунасто вино јаког карактера и дуге завршнице”.

Са тим „посебним” није се лако пробити ни у свету ни у Италији, познатој по томе што љубоморно чува све регионално и локално. Тоскана је домовина произвођача врхунских светских вина, попут „брунело ди монталчино” или „нобиле ди молтепулчано”. Колики је степен ривалства? „Не осећам га, можда зато што ја потенцирам само ‘кјанти класико’”.

Франческо, барон „кјантија”, каже да се око вина данас беспотребно компликује, да се ствари мистификују и да се непотребно употребљавају крупне речи. „Реалност је друкчија. Вино мора да је ужитак. Све је ствар личног укуса. Ако вам се не допадне, значи да то за вас није добро вино. У вину не треба пратити моду, већ имати поверења у сопствена непца, лични укус. Ми правимо вина која се пију, а не која се дегустирају”.

Да ли пије „туђа” вина? „Да, због задовољства, иако има ситуација када то радим и због посла. Волим европска вина, француска, аустријска и нека немачка.” Да ли је пробао српска? Јесте, уочи отварања овдашњег сајма вина. Каже да је пробао три-четири бела и црна вина наших тренутно најреномиранијих винарија. „Могу да кажем да су то чиста, добро урађена вина у којима се осећа модерна технологија и велики труд.”

Наздрављамо са Castello di Brolio Chianti Classicо. То је адмиралски брод винске флоте барона Риказолија.

„Бирајте, волите и пијте добро вино, поштујте ваше српске винске корене. Није потребно копирати вина из других земаља, треба валоризовати аутентично и поштовати различитост. И ми се држимо тог концепта. Али будите радознали и пробајте вина из других крајева света јер ће вас то обогатити. Различитост укуса је богатство живота.”