Хоће каменолом, неће цео ПИМ

Предузеће за водне путеве „Иван Милутиновић” од пре неколико дана је обезглављено. Нема управни одбор, као ни в.д. директора. Влада Србије је протекле суботе сменила готово све чланове УО, а непосредно после тога уследила је и оставка челног човека куће Миодрага Поповића.

Разлози за наведена догађања у том некада перспективном предузећу јесу несагласности око начина приватизације између запослених и надлежног министарства, које предлаже продају имовинских целина на тендеру, уз преузимање радника и обавезне инвестиције.

Супротстављене ставове о судбини ПИМ-а, како сазнајемо, имају и министри за инфраструктуру и економију и регионалног развоја Милутин Мркоњић и Млађан Динкић.

ПИМ је већ годинама у реструктурисању и до сада није ни нуђен на продају. Међутим, рокови за продају предузећа у већинском друштвеном власништву „цуре”. Заинтересованих за ПИМ, како се чује, има. Својевремено су се за ту фирму, чија је доминантна делатност хидроградња, наводно, распитивали „Лафарж”, сувласник „Беочинске цементаре” и „Монтера”, чији је власник Драган Копчалић купио и имовину „Трудбеника”.

Радници страхују да потенцијални инвеститори неће бити заинтересовани за целу фирму, већ само за атрактивне делове, као што су, на пример, каменоломи у Голупцу и Крчедину. Каменоломи су у последње време постали привлачни због градње Коридора 10. Та прича добија нову димензију када се зна да је „Лафаржов” партнер у Беочину аустријска фирма „Алас интернационал” већ купила четири каменолома у Србији.

Миодраг Поповић каже за „Политику” да руководство предлаже да се предузеће прода стратешком партнеру који би наставио делатност у потпуности и преузео свих 550 радника. Продаја на парче, по његовим речима, запосленима не одговара. У том случају би се, каже, нашли купци за вредне делове имовине, попут каменолома у Голупцу, а за неку другу делатност можда не би било купца, или би по вољи новог власника могла да буде угашена.

Чини се да су камен спотицања и дугови тог предузећа. Поповићев предлог је да се дуг према држави у вредности од 35 милиона евра претвори у акције. Тиме би држава постала акционар у том предузећу које је, иначе, сада 89 одсто у друштвеном власништву.

– Наши дугови према свим повериоцима, укључујући и комерцијалне и запослене, према нашим проценама износе 60 милиона евра, а не 110 колико се води у књигама. Ово питање би могло делом бити решено са 12 милиона долара зарађених у Либији и 5,8 милиона долара потраживања према Бангладешу, као и продајом пословног простора у Чика Љубиној улици, улици Краљевића Марка или Делиградској – објашњава Поповић.

Продајацелог предузећа путем тендера,за шта се залагало руководство, према речима Небојше Ћирића, државног секретара у Министарству економије, није могућајер се не зна колике су обавезе предузећа и колики је капитал. Ни други њихов захтев да се предузеће делом подржави није реалан, јер би то значило да држава мора да гарантује за све обавезе предузећа.

Због непостојања документације, додаје Ћирић, немогуће је утврдити колике су тачно обавезе предузећа, посебно погона који су радили у Либији, Бангладешу и у другим земљама. Затим, колики је износ потраживања и од кога се потражује. Затосе не може израчунати тачна вредност капитала, чак ни књиговодствена, као ни процена вредности капитала.

– Због тога је предложен приватизациони модел који се примењује и у другим случајевима, као што су „Индустрија каблова” Јагодина, „Зорка” Шабац, РТБ „Бор”, који подразумева продају целокупне имовине, односно имовинских целина, значи целокупне фиксне имовине предузећа која је процењена на 28 милиона евра.То би била продаја путем тендера, где би поставили квалификационе критеријуме: могућност да се јави стратешки партнер који је из исте бранше или делатности, забрана отуђења имовине, морао би да постоји бар минимално 10 година континуитет делатности, инвестициони програм од 18 милиона евра, обезбеђен социјални програм и да се у почетку обезбеди минималан износ зарада, коликоизноси сада.То би омогућило наставак делатности ПИМ „Иван Милутиновић” – каже Ћирић.

Новац који би се добио од приватизације искористио би се за намирење свих поверилаца – комерцијалних, државеи радника који потражују око 12 милиона долара. То је једини модел који је у складу са законом и који омогућава транспарентну приватизацију, наглашава државни секретар.

На релацији ПИМ–министарство као да постоји лоша веза, јер како каже Поповић предлог министарства је, заправо, нов и у њему су садржане сугестије руководства и запослених ПИМ-а. Према првобитном предлогу министарства, како каже Поповић, који је заснован на препоруци „Дилоита”, било је речи само о продаји имовине са преузимањем дела запослених и преносом експлоатационих права на каменоломима.

--------------------------------------------------------

Ко je за, a ко против

За предлог подржављења предузећа у ПИМ-у били су, како сазнајемо, чланови управног одбора Љиљана Ђукић, помоћник директора финансија Јавног предузећа „Воде Војводине” (ДС), Предраг Кековић, специјалиста интерне медицине у Прокупљу (ДС), Слободан Гојковић, заменик председника општине Пријепоље (ДС) и Анђелко Ковачевић, потпредседник Привредне коморе Србије (предложио га СПС). Они су смењени. Иако дели исти став Миодраг Милојевић, председник синдиката у ПИМ-у, који није није смењен. Председник Управног одбора Радан Илић, заменик директора Националне службе за запошљавање (Г17), гласао је за предлог Министарства економије.

Милутин Мркоњић, министар за инфраструктуру, залаже се за продају предузећа у целости партнеру који је опредељен за наставак делатности, што се подудара са ставовима смењених чланова УО.