Храбри Милојевић и плашљиви Благојевић

Некоме изгледа сувише мало оно што су актери дали у прекјучерашњем дербију. Осврћући се на претходне утакмице између наша два најтрофејнија клуба, рекли бисмо да је било и далеко сиромашнијих фудбалских представа. Неки ће, посебно они који још увек љубоморно чувају нашу највећу фудбалску светковину, казати да је „Вучићев збор” крив што на трибинама није било више гледалаца. Али, суштина је у само једној чињеници која се не само ове, већ и годинама уназад одсликава у огромној разлици између клубова. Рекло би се да ни најстарији фудбалски занесењаци не памте када се пре доигравања разлика између Звезде и Партизана мерила „светлосним годинама”. Још пре плеј-офа знало се ко је нови, односно стари газда, па је са те стране Милојевићевом тиму било много лакше. Без обзира на немале проблеме са играчким кадром.

Партизанов модел „рехабилитације” не само у овом дербију, искрено, био је врло добар, посебно у првом полувремену, када су гости из Хумске сјајно парирали великом фавориту. Али, када се „плашљиви” Благојевић одлучио да своју борбену војску потпуно повуче са „борбене линије”, да се екипа до краја брани свим расположивим средствима, то као да је био знак да Звезда крене у тотални јуриш. Па шта буде! На крају, сав уложени труд, исказан посебно у самом финишу утакмице, вишеструко се исплатио храбром Милојевићу, док је „плашљиви” тренер Партизана морао да призна пораз, који је највећим делом креиран у његовој режији.

Сасвим је јасно након сазнања да су се и ове године домогли највреднијег трофеја у домаћем фудбалу да је Звезда све карте сада бацила на Куп. Отуда и не чуди што су неки играчи, пре свих капитен Иванић, остали на клупи у дербију како би били спремни за нова искушења. Јасно је да је после дуге фудбалске трке екипа уморна. Да ће наредних дана медицински тим бити најзапосленији, јер, поред чињенице да треба освежити играче за надолазеће обавезе, потребно је исто тако и опоравити неке фудбалере након неугодних повреда. Ова победа посебно је била важна за Владана Милојевића, који се у једном моменту уплашио коначног исхода. Одавно нисмо видели нервознијег и узнемиренијег стратега „црвено-белих ” кога очигледно срећа прати на фудбалском путу.

– Свака победа у дербију је увек најдража, признао је стратег првака. Овај дерби био је пун адреналина, Партизан је био добар у првом полувремену али су моји играчи у наставку показали карактер. Пре дербија пратили су нас многобројни здравствени проблеми. Канга и Елшник су још увек под вирусом, Анан такође, Иванић се тек враћа од повреде као и млади Милосављевић. Било је изузетно тешко и захтевно саствити екипу за овако важан меч.

Милојевићу је засметала теза да се публика „заситила” Звездиних успеха, па је због тога на трибинама било премало навијача.

– Истина је да због бодовне ситуације, нашег убедљивог вођства на табели, није било више навијача. Али, шта треба да радимо. Наш тим се из годину у годину развија, трудимо се да будемо што бољи. Зар је Звезда крива што други не могу да нас прате. Лично, задовољан сам атмосфером, надам се да смо се нашим навијачима одужили на најбољи начин, тврди Милојевић.

Естетски гледано овај 176. дерби није био ни приближан оним највећим дерби остварењима Звезде и Партизаана. По многим параметрима, али, све док се не створи другачија ситуација. Док клубови не порасту а млади заузму своја места уместо полуквалификованих странаца, неће бити ни лепршаве игре. А ни навијача на трибинама. Јер, дерби је одувек имао своју посебну драж баш због те неизвесности, која је одавно изгубљена. Колико год се у Партизану трудили да окрену нову страницу, јасно је да је разлика из године у годину све већа.

Ипак, оно што храбри клубове јесте податак да смо у овом окршаљју могли да видимо неке нове снаге српског фудбала (Максимовић, Милосављевић, Угрешић, Симић, Милошевић). Један од разлога што нам је лига све сиромашнија јесте и због чињенице што се клубови, не само Звезда и Партизан, већ и остали, руководе чињеницом да је продаја младих и талентованих играча најбоља чим „дебитују за први тим”. Међутим, челници клубова као да не схватају, или се превише не обазиру на те критике, јер им је најважније да напуне клупске касе и сопствене џепове. Да лагодно живе, возе скупоцене аутомобиле и купују куће у најелитнијим деловима Београда. А за клуб и народ шта остане.

Неко ће рећи лако је Звезди да доминира са десетинама милиона годишњег буџета, да се надиграва и поиграва са својим фудбалским ривалима, али када наиђе на мало већи зид, ту се заправо види снага једног клуба. Навијачи, бар Звездини, већ су се навикли на Европу, али, има доста оних који сада од свог тима траже корак више и у Европи. И све док Звезда не буде била спремна да прескочи групу у Лиги шампиона, на трибинама ће бити све мање навијача. Јер, како објаснити чињеницу да је против Партизана северна трибина са највернијим присталицама била готово полупразна. Да ли се то навијачка клима полако мења у Србији или смо постали засићени „већ виђених” фудбалских представа, сигурних победа...

Уосталом, тренутна борба за „превласт” на Теразијама за лигу са 12 или 14 клубова показаће врло брзо ко је у праву. Неки би рекли да је још рано за такав експеримент који би могао да нас погура у фудбалску провалију ако се не буде водило рачуна о правим интересима фудбала. Ипак, ми нисмо Белгија а ни Хрватска, па нови модел Суперлиге за нешто више од годину дана треба тражити у свеопштем мишљењу. А не само од оних који данас воде главну реч!