Утицај Лисабона на Србију

Протеклих година термин „Лисабонски процес” означавао је план Европске уније да до 2015. године постане најконкурентнија економија на свету заснована на знању, науци и обновљивим изворима енергије. Oвај појам се од 2007. године, међутим, односи на преговарање и касније ратификацију Лисабонског уговора, који је требало да реформише институције ЕУ и да јој омогући изградњу јаснијег и конкретнијег политичког профила. Лисабонски споразум постао је горућа тематек након неуспешног ирског референдума, којим је овај уговор фактички одбачен или, како се показало у пракси, „суспендован”. Будући да је ирским референдумом онемогућено даље проширење ЕУ и ефикасно вођење њене спољне политике решење за ове проблеме морало се пронаћи. У старту одбачена је идеја нових институционалних преговора, као и задржавање статуса кво. Последњем Европскомсамиту у овој години, одржаном 11. и 12. децембра у Бриселу, остављено је да одреди начин изласка из пат позиције и наложи кораке за 2009. годину.

Европски савет донео је једино могуће решење: Ирска ће поново организовати референдум и то након избора за Европски парламент, а пре конституисања новог састава Европскекомисије, што ће се највероватније догодити у октобру наредне године. У случају позитивног исхода референдума, уговор би ступио на снагу 1. јануара 2010. године. Наравно, да би се избеглопонижавање Ираца омогућене су им додатне гаранције и привилегије,пре свега, промењено је правило о саставу Европске комисије, тако да ће и након 2014. свака држава имати по једног комесара, што је био један од главних захтева Ираца (да задрже „свог” комесара у комисији). Ова концесија може се остварити једногласном одлуком Европског савета, што је могућност коју предвиђа Лисабонски споразум. Поред ове концесије, државе чланице су потписале обавезни протокол којим је предвиђено да Ирска задржи своју војну неутралност, фискалну аутономију и слободу дефинисања породичног права (забрана абортуса).

Будући да су Лисабонски уговор у тренутном облику већ ратификовале 24 државе чланице и да нико не жели више да дира у њега, овај протокол ће бити преточен у правни документ првом приликом кад буду измењени оснивачки уговори, тј. када се буде потписивао уговор о приступању Хрватске Европској унији. Тиме се на посредан начин из плана Лисабонског процеса и изјава председавајућег Европског савета Николе Саркозија сазнало да ће Хрватска потписати уговор о приступању најкасније 2011. и да ће засигурно постати чланица пре 2014. године, другим речима пре Србије.

Лисабонски споразум ће, такође, ако све буде ишло према очекивањима, бити ратификован у чешком парламенту у марту следеће године, а неопходно је и да га пољски председник прогласи указом – заправо нужно је да га све државе чланице одобре у складу са сопственим уставним процедурама да би ступио на снагу.

Шта ово значи за Србију? Уколико све протекне по плану, Србија би могла након (успешног) ирског референдума да поднесе пријаву за чланство да у првој половини 2010. године добије статус званичног кандидата и почне преговоре о уговору о приступању ЕУ. Оптимистичнији сценарио подразумевао би да се све ово догоди већ у наредној години, али сматрам да је наведени след догађаја, макар у овом моменту, реалнији.Ипак, у процесу европских интеграција треба бити амбициозан и покушавати наметнути своју агенду.

Србији у наредној години предстоји рад на окончању сарадње са Хашким трибуналом, усклађивању законодавства и стандарда, укидању визног режима са надом да ирски референдум прође добро. У сваком случају рад који се исплати.

уредник часописа „Изазови европских интеграција”