Интервју с госпођом Југославијом

Звучи као она давна рубрика оне старе „Политике”. Она рубрика: „Да ли сте знали?” 
Е па да ли сте знали да Југославија није мртва? 
Жива је! 
Пре неки дан учиних посету овој дами старог кова рођеној 1945. године, још врло живахној и елегантној, упркос њених 79 година. 
– Како сте, госпођо Југославијо?
– Зовите ме, молим вас, госпођом YU, краће је и практичније. 
– Да куцнем у дрво, доброг сам здравља. Баш, малопре, пре него што сте дошли, „омрон” бразлетом измерих свој крвни притисак. Резултат: 133 горњи, 78 доњи, а откуцаји срца 51. И то без икаквог лека. Једино што редовно узимам јесте кашичица грчког маслиновог уља „терра црета”, и то наташте. Савршен крвни притисак за моје године, зар не? – рече победнички.
Са госпођом YU и њеним пријатељем књижевником Грком, с којим живи, упознао сам се пуким случајем. Скрасила се на једном грчком острву на којем је зими блага клима. И где је људи поштују и воле.
Успоставих с њом поверење, и даде ми интервју. 
Рече ми да је привремено у изгнанству и да чека да се балканска, дозлабога вреле крви племена, напокон смире и да дефинитивно ставе тачку на отужну епизоду национализма. 
Повери ми се да јој при њеном одласку у присилно изгнанство ни у задњој мисли није било да стави руку у сеф народне банке и узме златне полуге, што у случајевима изгнанства у свету и историјски уопште није ретка појава. 
– Да ли пратите шта се догађа у вашој земљи, госпођо YU? – упитах је. 
– Како да не! – одговори јетко. 
– Чим ујутро натенане попијем „грчку кафу”, коју у Србији зову „српска”, у Босни и Херцеговини „босанска”, у Турској „турска”, слушајући мелодију Горана Бреговића „Пљуни и запјевај, Југославијо”, седнем за компјутер да видим шта има ново код нас. Оно што одмах приметим је да политичари република, сад малих држава, увелико шире мржњу међу нашим братским народима да се случајно не би једни другима приближили и да тако политичари што дуже остану на власти-сласти уживајући силне привилегије.
– Знам да су Хрватска и Словенија већ одавно у ЕУ, а да остале републике Титове Југославије седе стрпљиво у чекаоници на свој ред да уђу у Европску унију. Ситуација ме много подсећа на ону кад чекамо да нас позове зубар, а он никако да дође. Надам се да ће Словенија и Хрватска помоћи својој браћи која живе на географском простору којег сад називате регион, да им се што пре придруже у ЕУ и да их притом неће уцењивати да претходно измире рачуне.
– Како оцењујете политику данашњих председника и премијера влада у региону?
– Чини ми се да су Словенци отишли најдаље и да су се изврсно уклопили у ЕУ и у свету. Хрвати добро пливају у ЕУ, без обзира на то што видим да њихов председник и председник владе један другом често противрече – рече.
– За остале републике, сад државе, сматрам да би најбоље било да их ЕУ прими заједно, у пакету. Уосталом, Грчка је тако нешто одавно предлагала. Кад би се сви из региона нашли заједно у ЕУ, нестали би и њихови међусобни проблеми – одговори госпођа YU, потврдивши то енергичним покретима руку. 
– Која вас је вест из региона највише растужила у последње време?
– Она о рушењу хотела „Југославија” у Београду. Можда би хотел још остао на месту да неком није засметало његово име. Никад нећу преболети ни нестанак МБ „Југославија”, бродске компаније „Јадролинија”, тог предивног брода изграђеног у сплитском бродоградилишту 1955. године, који је због старости завршио на резалишту. Јако ме обрадова вест да је Титов брод мира „Галеб” темељито обновљен у бродоградилишту у Краљевици и с два реморкера довучен у ријечку луку. У једном његовом делу биће музеј, а у другом ресторан с могућношћу ноћења у његовим кабинама.
– Како гледате на Србију? 
– Она би, по мом мишљењу, требало да следи политику нашег највећег политичара свих времена, поштованог и харизматичног Тита и, ако је икако могуће, оформити нови покрет несврстаних земаља у свету. Нови и неутрални политички блок. 
– Пратите ли спорт у вашој земљи? 
– Редовно. Нарочито тениске турнире на којима игра то наше злато од човека Новак Ђоковић. Пратим и шта се догађа у фудбалу и кошарци. Није ми јасно зашто не постоји једна јака фудбалска лига као што је некад постојала у Југославији – примети. 
– У Србији сте направили суперлигу, која је по мом мишљењу све, само не супер. Супер би била кад би Партизан и Црвена звезда одмерили снаге са загребачким Динамом, Сарајевом, Жељезничаром, Вардаром, Будућношћу и другима као што је некад било. Овако, Црвена звезда и Партизан се без великог отпора само прошетају кроз српску лигу. А кад изађу вани да играју с јаким европским тимовима, фасују по пет-шест комада и покуњени се врате кући – вели госпођа Југославија. 
Она, која је перфектно савладала грчки језик, и њен пријатељ Грк, живе у његовој кући, која гледа на плави Медитеран. Око куће је красан врт с неколико маслина и мирисним биљем.
– Најбоље решење би било – као што је, недавно видим, предлагао најбољи тенисер света свих времена Новак Ђоковић – да од балканских земаља направимо балканску конфедерацију. Потпуно је тачно оно што Новак каже да су нам обичаји, народне ношње и музика скоро исти.
– Решење је у окупљању наших балканских земаља, а не у уситњавању и подели на малене државице, а што је од памтивека жеља политичара-националиста који превасходно мисле на себе, да задовоље своје интересе и оних који их ради сопствене користи следе. 
– Имате ли какву жељу да поручите, госпођо?
– Волела бих да посетим све главне градове нових држава у региону. И да одем на острво Вангу у брионском архипелагу, које је Тито обожавао.
– Хвала вам на интервјуу, госпођо YU!
– Нема на чему, господине – рече с љубазним осмехом.

*Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа