О „политичкој” и „експертској” влади

Иако се навршава 35 година од слома социјалистичке уставности и поновног увођења страначког плурализма и парламентарне демократије у Србији, осим на научним маргинама, тај јубилеј нико неће обележити. Сви се, свесно или несвесно, бавимо друштвеном кризом чији је „окидач” била трагична несрећа на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године. Као непосредан политички одговор на ову трагедију оставке су поднели двојица министара, да би крајем јануара ове године изјавом о оставци председника владе Вучевића пала и цела влада (уставноправно, она је пала констатовањем оставке председника владе у скупштини месец и по дана касније).

Ако изузмемо блокаде и пленуме, прелазна влада је у последњих неколико месеци постала најчешће експлоатисани појам. Од представника опозиције, преко појединих чинилаца невладиног сектора (нпр. „Проглас”) и неких студентских пленума до носилаца актуелне власти, прелазној влади су придавана свакаква, неретко потпуно супротстављена значења. Ми Срби мајстори смо да политички ефемерним појавама дајемо значај који оне нигде у свету немају. Можда узрок треба тражити и у нашој површности у јавном животу, о којој пише пре готово 100 година и Арчибалд Рајс, али и у представницима интелигенције, која је као друштвени слој у нас одвајкада слабо развијена, и која се или склања од политике, сводећи је на најстарији занат, или у њу по сваку цену жели да уђе како би је „просветлила” самом својом појавом без много труда и муке.

Из претходног, делом, произлази и једна фатаморгана, а то је да су могуће политичке и неполитичке владе. Ове прве су увек, мање или више, зле, јер их чине страначки дисциплиновани представници парламентарне већине који беспоговорно следе свог политичког вођу. Захваљујући таквим владама цветају криминал и корупција, а иначе крхке политичке институције бивају „заробљене” и „отете” од народа који их само формално бира. Ове друге су наводно имуне на покварености политичког живота, састављене су од појединаца који су експерти у својим областима и уживају стручни и људски интегритет да су њихова непристрасност, непоткупљивост и част својства која се не доводе у питање. Историја политичког живота нам за такве поделе влада не даје ниједан валидан доказ, а ни мали Перица из анегдота, да који случајем ових дана иде редовно у школу са часовима који нису скраћени, извесно не би дао тако детињасто наиван одговор.

Какво год мишљење имали о политици, то је озбиљна делатност која тражи организацију и комбиновање стратешких процена и свакодневног оперативног рада. Политичка делатност не може се ни поредити са неретко расутим и од стварног живота удаљеним активностима неког научног друштва или неког ректорског или деканског колегијума. Отуда, велика је заблуда о томе да су праве експертске владе, чак и кад су већим делом састављене од експерата и људи без страначке оријентације и политичког искуства, уопште могуће. Оне чином избора у парламенту, као и својом основном, политичком функцијом, јер свака влада би требало да влада (да одређује и води или само да одређује политику), губе иницијално својство експертизе и добијају јасну политичку дефиницију. Другим речима, свака је влада политичка, јер је критеријум њеног избора политички, тело које је бира јесте политичко, функције су јој политичке и она одговара политички. Нема политички неутралних влада чак и кад су оне у целини састављене од експерата или чиновника.

Кад на чело владе дође експерт, он у политици, односно у вршењу своје функције и функција владе, престаје то да буде. Ако није био, он мора постати политичар. Није то ништа нелегитимно. Његова експертиза може му послужити као алат или помоћно средство, али политика је оно што постаје његова свакодневица и стратешки циљ. Разумна очекивања за једног председника владе да добро обавља своју функцију постоје када је он и политичар и експерт и када своје експертске способности, у извесној мери, користи за реализовање своје, односно политике своје странке. Зато сам начелно и против тога да на место мандатара, односно председника владе дође неполитички (нестраначки) експерт. Нисам сигуран да је то и сасвим у духу система парламентарне (представничке) демократије какав је и по нашем уставу. Таквог човека који није имао политику бира политика и његово оперативно деловање зависи од политичких (страначких) људи. То је донекле позиција и других министара у влади који нису страначки људи или барем нису раније били у додиру са активном политиком. Зато се неретко таквим људима и чини да су у политици странци, да се нису најбоље снашли или да нису довољно дали. И перцепција јавности врло често одговара оваквим оценама. Они који се, ипак, снађу, јер су социјално интелигентни и адаптабилни, по правилу, неуобичајено вредни и марљиви, постају прави политичари. Понављам, нити је то нешто лоше нити нелегитимно. Ипак, и таквим изузетним примерима потребно је време. У питању су неретко године, а не месеци.

У сусрет новој влади Србије, чини се, да је у вези с њом могуће извести неколико примарних закључака. Прво, на њеном челу биће професор Ђуро Мацут, човек неспорно ванредног стручног ауторитета. Он ће од скупштине добити политички легитимитет, а политички ауторитет мораће да гради, у основи, сам. Стручни, па и друштвени ауторитет (признатост у широј друштвеној заједници), човекова интелигенција, моралне и личне карактеристике нису без значаја у политици, али се политички ауторитет, без ког нема успешног политичара, заснива на политици – и то не туђој, него добрим делом својој. Друго, нова влада ће свакако бити влада политичког континуитета. У том смислу, она је пре озбиљно реконструисана, него сасвим нова влада. Њен политички легитимитет извлачи се из постојећег, задобијеног на претходним парламентарним изборима. Некакав раскид са досадашњом политиком не само да не би био сасвим логичан него не би био ни политички легитиман. Власт се задобија искључиво на изборима, а поверење се појединцу или политичкој странци даје због политике, а не „бланко”. Ко нема политику или ко жели на власт без избора никада не може стећи демократски политички легитимитет на друге начине или другим средствима. Нема тог пленума нити тог ректорског колегијума, али нема ни тог индивидуалног експертског својства, који би тај нужан састојак сваке демократске владе могао да обезбеди. Треће, нова влада ће имати, на први поглед, крајње противречну позицију. Она би требало да буде влада континуитета, с једне стране, а с друге стране, мораће да се ухвати већ првог дана укоштац са друштвено-политичком кризом која је, објективно посматрано, дубља од „пленума” и „зборова”. „Блокаде” нису постале само део наше свакодневице. Оне су метафора једног стања свести у нашем друштву које може да се мења набоље само инклузивним и транспарентним дијалогом одговорних друштвених чинилаца. Четврто, нова влада неће бити прелазна, али ће бити, не само у временском него и у суштинском, смислу привремена. То је иницијално њен велики недостатак, али се у пракси може показати и као предност. Да би било ово друго, мораће се десити једно велико политичко чудо – да ова влада делује као тим и да покаже једну меру аутономије у односу на политичку личност са убедљиво највећим демократским политичким легитимитетом и потврђеним ауторитетом у међународној заједници, Александра Вучића. И пето, владин програм мора бити јасан – 1) стварање минималних услова за институционални друштвени дијалог (не само на универзитету, али најпре ту); 2) пуна концентрација на Експо као прилику за историјски развој наше економије, инфраструктуре, културе, науке и спорта; 3) организовање велике јавне дискусије о бољим институционалним решењима за наш уставни и друштвено-политички поредак, која би свакако обухватала питања изборног система, система власти на централном и локалном нивоу итд., као и боље имплементирање правосудне реформе чији се нормативни квалитет не би смео доводити олако у питање услед недовољно адекватног фактичког стања. Програм ДЕУС (дијалог, Експо, устав, односно уставне промене) нове владе је велики изазов који би заслуживао подршку сваког добронамерног грађанина ове земље који уместо заустављања жели устављање, а уместо блокада жели кретање. Нека је са срећом новој влади Србије!

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду