Сарадња са Русијом не мења наш европски курс

ИНТЕРВЈУ
Очекивана продаја Нафтне индустрије Србије Русима и истовремени застој евроинтеграција за професора Драгољуба Мићуновића, председника Политичког савета Демократске странке, не представља нужно и заокрет српске спољне политике од Брисела ка Москви. Интервју са Мићуновићем је први у низу са функционерима водећих странака о односу Србије према ЕУ и Русији које ће „Политика” објавити током ове недеље.

Наша спољна политика је проевропска. Геополитички, економски, историјски и културно то је наш простор чију судбину делимо. То треба да буде и јесте наша главна стратегија, јер цео контекст нас на то упућује. Са Русијом бисмо морали да имамо најбоље могуће билатералне односе из простог разлога што нас везују и културе и економије. Имали смо блиску политичку сарадњу са Русима све време међународне дебате око „косовске кризе” и нема разлога да ти односи не буду и даље развијани и у економској сфери. Са Европом је дошло до малог успоравања, јер смо очекивали деблокаду ССП-а, али појавио се поново проблем потпуне сарадње са Хагом.. Верујем да је то тренутни застој и да ће се брзо превазићи, да ћемо наставити путем европских интеграција – каже Мићуновић за „Политику”.

Да ли власт у Београду може да оствари исти ниво добрих односа и са Русијом, и са ЕУ и са Америком?

Мислим да је то могуће. Европа не може имати ништа против наших билатералних односа са било којом земљом. Ми треба да се ослободимо идеолошког баласта и да верујемо да „хладни рат” још делује, да је то трајна идеолошка и политичка подела која намеће сврставање. Ми имамо у Европи место које нам се нуди, за које смо се определили, а то је укључење у ЕУ. Ту више идеологије нема, све су европске земље у Савету Европе, све настоје да испуњавају европске стандарде.

Тренутно власт има подршку опозиције око „гасног аранжмана”, јер је и сама била за сарадњу са Русијом, али нема неподељенеподршке унутар саме владајуће коалиције. Влада очигледно неће пасти, али како ће даље да функционише?

Различита гледишта у коалиционој влади сигурно нису стабилизирајући економски и политички фактор, али мислим да том питању треба да се приђе искључиво експертски и стручно, да се не мењају становишта и да се јасно преузимају одговорности.

Шта то конкретно значи?

Имамо доста међупартијских конфликата. Налазимо се у економској кризи, али и у политичкој, као земља која има притиске на територијални интегритет и од које се тражи интензивнија сарадња са Хагом. Нормално би било у сваком друштву да у условима кризе повећавамо сагласност, развијамо солидарност да бисмо настојали да стварамо утисак повећане заједничке бриге о заједници. То не значи укидање плурализма или да опозиција не критикује владу. Него просто да не стварамо претпоставке појачаних сукоба и хаоса.

А да ли можда бирачи мисле да се Србија окреће Русији и удаљава се од Брисела, јер им се конкретнијом чини понуда Русије за куповину НИС-а у поређењу са обећањима о „белом шенгену” и безвизном режиму и кандидатури за чланство у ЕУ до краја 2008. године?

Не треба да заборавимо да смо од Европе добијали доста помоћи, како бесповратне за стабилизацију наше економије, тако и у инвестицијама у многа предузећа. Тврдити да нам Европа ништа није помогла, јер још нисмо добили „бели шенген“, била би велика заблуда.

Да ли се онда критике могу упутити на рачун владајуће коалиције која је обећавала бирачима нешто, на основу чега је и добила власт, а то није и остварила?

Власт је обећавала одређене рокове који су, нажалост, били повезани са неким непредвиђеним факторима, пре свега за сарадњу са Хагом и проблемима које је финансијска криза наметнула Европи.

Али су из странака без обзира на то давали неке рокове.

Јесте, обећавали смо неке рокове које су, узгред буди речено, и нама обећавали у Европи. Без обзира на све то, остаје да ћемо ми бити ускоро кандидати за чланство у ЕУ. Нећу сад да помињем рокове, јер то на крају није толико ни битно. Боље је да подигнемо ниво економије, друштва, политике и институција, па да такви уђемо у ЕУ, него да уђемо, па да после добијамо казнене поене попут неких држава, које су недавно постале чланице ЕУ. Ми треба да имамо европску политику, да имамо одличне односе са Русијом и са Америком и наравно да што пре поправљамо односе са својим суседима.

Да ли Београд правилно процењује докле може да иде у односима са ЕУ и са Русијом, а да остане у добрим односима и са једнима и са другима?

Ми, пре свега, имамо проблем Косова, и морамо да истрајавамо што дуже можемо на тим добрим односима.

Али сад имамо и проблем због продаје НИС-а.

Проблем је у томе да сад нису у питању само државе него и одређене компаније које имају империјалне амбиције као што су их некада имале државе. „Гаспром” се појавио као купац НИС-а и као инвеститор за изградњу гасовода и резервоара. То би биле значајне инвестиције за Србију, јер осим Фијата, сад немамо велику инвестицију која би била покретач привредног развоја. Не знам како се склапао тај уговор и све његове детаље и не могу да га са економске тачке оцењујем. Очигледно је у једном тренутку дошло до жеље да учврстимо што боље и економске односе са Русијом, а не само политичке поводом косовског питања.

Да ли је ту можда реч о везаној трговини?

То не мора да буде везана трговина, али политика увек има неке економске позадине и она је прати. Добри економски односи праћени су добрим политичким односима. Колико могу да разумем из онога што читам у штампи, проблем је у гаранцијама. Нико не спори да је изузетно корисно да гасовод иде кроз Србију. Треба видети на које се облике гаранције може рачунати и то је на влади да испреговара. Мислим, међутим, да то не може и не треба да има никакав утицај на промену наше спољне политике У светској политици, у повезаном свету што више добрих односа то смо успешнији и безбеднији. Наравно да увек морамо знати где смо геополитички, у нашем случају да знамо да смо Европљани и да то никоме не смета.