Друга младост револуционара

Након пет месеци свакодневних протеста, расуте енергије, непотребног стреса и узалудне еуфорије изгледа да нисмо ништа паметнији. Након два велика политички супротстављена скупа збијена у мање од месец дана јасно је само да се власт не мења, нити може да се промени на улици. То је, ономе ко је xтео да види, било јасно од самог почетка. Да би се власт променила мимо избора, о чему сам у више наврата већ писао, није довољно изаћи на улицу. 
Од почетка протеста у новембру којима су се прикључили студенти почетком децембра било је очито, с обзиром на организацију и синхронизацију активности, да „неко” стоји иза њих, једино није било јасно ко. Мало је било вероватно да су опозиционе странке самостално биле способне за то па су једни типовали на помоћ одлазеће америчке администрације, а други упирали прстом на енглеску и немачку тајну службу и њихове регионалне испоставе. Све је, другим речима, мирисало на обојену револуцију. Обојена револуција, да би се знало о чему причамо, обично означава претежно ненасилне протесте усмерене на смену власти. Назив обојена долази од различитих боја и симбола који су коришћени током разних протеста па би се покушај ове у Србији могао назвати – црвена. 
Основно обележје обојених револуција је масовна мобилизација посебно младих грађана, што је последњих пар деценија олакшано коришћењем друштвених мрежа. 
За разлику од некадашњих револуција које су имале углавном економске узроке, основни захтеви се сада углавном декларативно односе на поштовање људских права и борбу против корупције. 
Ове револуције нису, дакле, спонтани бунт гладних, већ је незадовољство углавном политичко. Другим речима, незадовољство се не тиче директно расподеле економских ресурса, колико расподеле политичке моћи. Зато у овим протестима натпропорционално учествују припадници средње па чак и делови више економске класе. С обзиром на то да протести могу трајати месецима, финансијску подршку добијају већим делом преко невладиних организација и међународних актера. То јача уверење да су подстицани из иностранства ради остваривања разних геополитичких циљева. У најкраћем, ове револуције представљају врсту државног удара који не изводи војска, него поједини делови организације средње класе. 
Више и детаљније о овој обојеној револуцији ћемо читати у најављеној књизи Александра Вучића. Из ње ћемо вероватно дознати који су то међународни актери стајали иза актуелних протеста, који су им били циљеви и како је успостављена релативно чврста хоризонтална мрежа разних актера. 
Овде треба запазити да се с истим проблемом суочавају САД и многе друге земље у којима је, као и код нас, дошло до класног савеза између политичке елите и нижих друштвених слојева (то је оно што лоши политиколози називају популизам). Тиме је поткопана политичка моћ средње класе која чини социјалну базу протеста. У покушају да поврати свој некада привилегован класни положај, делови средње класе спремни су да жртвују и националне и демократске интересе и идеале. 
Мада су ови протести названи студентски, студенти им дају само посебну арому. Нити студенти чине већину демонстраната нити је у протесте укључена већина студентске популације. Занимљиво је, међутим, да већина студената која у протестима учествује потиче из породица у којима су један или оба родитеља учествовали у протестима против Слободана Милошевића, закљyчно са 5. октобром. Много већу групу демонстраната чине они који са проседом косом проживљавају другу младост. Њих чине како они који су после 5. октобра били политички активни, као и они који су се разочарали у политику већ 6. октобра, али и они које је политика престала да интересује када су схватили да је падом Милошевића све промењено само да би све остало исто. Поред њих протестима су се прикључили и потуљени који су у садашњем режиму лично профитирали, али им се загледаним само у сопствени интерес учинило да би требало променити страну како би задржали синекуре или бар друштвени „углед”. 
Укратко без јасног циља и вође протести су свима донели само штету. 
Мада власт није срушена, било би нереално рећи да није ослабљена. Показале су се многе пукотине чије санирање мора да почне што пре ако се и на следећим изборима жели добар резултат. 
С друге стране, демонстранти који су се некритички понадали да је могуће на улици сменити власт доживели су још једну фрустрацију равну необразложеном оптимизму и еуфорији с којом су ушли у протесте. То ће само продубити њихову мржњу политичким противницима и појачати нерационалан однос према реалности, а тиме умањити изгледе за промену. Поред тога, показало се да нове, младе бунтовне масе траже другачији политички израз који је несамерљив са погледима оних чији је видокруг затворен у прошлости. 
Највише штете су ипак претрпели ђаци и студенти које су побуњени наставници и професори искористили као оружје и штит у својој ирационалној политичкој борби. Време ће показати да ли ће и у којој мери све ово оставити последице на друштво и државу. 
Ако има нечег доброг у свему, то је што су ови протести показали да су, да парафразирамо Черчила, избори најгори начин за промену власти – осим свих осталих који који су испробани с времена на време.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа