Илу­зи­ја про­гре­сив­не по­бу­не

Бло­ка­де фа­кул­те­та у Ср­би­ји, ко­је су по­след­њих ме­се­ци по­ста­ле уоби­ча­јен по­ли­тич­ки ин­стру­мент по­је­ди­них сту­дент­ских гру­па, пред­ста­вља­ју симп­том ду­бље кри­зе. На по­вр­ши­ни де­лу­ју као бор­ба за де­мо­кра­ти­ју и прав­ду. У ствар­но­сти све су ви­ше од­раз без­и­деј­не фру­стра­ци­је, иде­о­ло­шке кон­фу­зи­је и све из­ра­же­ни­је аро­ган­ци­је. Сту­ден­ти ко­ји се­бе ви­де као је­ди­не аутен­тич­не пред­став­ни­ке на­ро­да, од­ба­цу­ју и опо­зи­ци­о­не пар­ти­је и екс­перт­ске кру­го­ве, тра­же­ћи да са­ми фор­ми­ра­ју пре­ла­зну вла­ду. Ова­кав на­ра­тив, ко­ли­ко год зву­чао ре­во­лу­ци­о­нар­но, опа­сно се при­бли­жа­ва фор­ма­ма по­ли­тич­ке анар­хи­је.
Зах­те­ви ових сту­дент­ских гру­па да они бу­ду ти ко­ји ће де­фи­ни­са­ти са­став пре­ла­зне или екс­перт­ске вла­де от­кри­ва­ју ду­бо­ко не­ра­зу­ме­ва­ње ка­ко функ­ци­о­ни­шу по­ли­тич­ки си­сте­ми. Де­мо­кра­ти­ја ни­је си­стем у ко­јем по­је­ди­не гру­пе ко­је при­вре­ме­но мо­би­ли­шу јав­ну па­жњу до­би­ја­ју пра­во да су­спен­ду­ју ин­сти­ту­ци­је, за­ко­не и прин­ци­пе по­де­ле вла­сти. То што не­ко бло­ки­ра фа­кул­тет или РТС не да­је му ауто­мат­ски ле­ги­ти­ми­тет. У по­ли­тич­кој зре­ло­сти не по­сто­ји пре­чи­ца до мо­ћи ми­мо ин­сти­ту­ци­о­нал­них ме­ха­ни­за­ма.
Та­кав став нео­до­љи­во под­се­ћа на раз­не ра­ди­кал­не по­кре­те у све­ту ко­ји су та­ко­ђе по­чи­ња­ли са „иде­а­ли­ма”, а за­вр­ша­ва­ли уру­ша­ва­њем др­жа­ва и људ­ских пра­ва. Сту­ден­ти су, исто­риј­ски гле­да­но, че­сто би­ли искри­ца про­ме­на. Али искри­ца мо­же за­па­ли­ти и дом, не са­мо све­ћу. 
По­себ­но за­бри­ња­ва­ју­ћи аспект са­да­шњих бло­ка­да је­сте ка­те­го­рич­ко од­би­ја­ње сту­дент­ских во­ђа да до­зво­ле де­мо­крат­ско из­ја­шња­ва­ње пре­ко по­сто­је­ћих и функ­ци­о­нал­них уни­вер­зи­тет­ских пор­та­ла, као што је „Е-сту­дент”. Сва­ки сту­дент у Ср­би­ји има свој је­дин­стве­ни на­лог, ко­ри­снич­ко име и ши­фру за при­ступ си­сте­му. Са­мо ак­тив­ни сту­ден­ти, са ва­же­ћим ин­дек­сом, мо­гу да гла­са­ју. Си­стем је за­тво­рен, тран­спа­рен­тан и прак­тич­но не мо­же би­ти пред­мет ма­ни­пу­ла­ци­је.
Ако су сту­ден­ти за­и­ста бор­ци за де­мо­кра­ти­ју, за­што бе­же од ње­ног нај­о­снов­ни­јег об­ли­ка – гла­са­ња? За­што не до­зво­ле да се сви сту­ден­ти из­ја­сне да ли же­ле на­ста­вак бло­ка­да или по­вра­так на сту­ди­је? Од­би­ја­њем да омо­гу­ће ова­кво из­ја­шња­ва­ње, сту­ден­ти­ма се ус­кра­ћу­је пра­во гла­са. Ти­ме се вр­ши ти­хи ауто­ри­та­ри­зам уну­тар сту­дент­ског по­кре­та, где ма­њи­на на­ме­ће во­љу ве­ћи­ни под пла­штом мо­рал­не су­пер­и­ор­но­сти.
Ова­кво по­на­ша­ње ба­ца сен­ку на чи­тав сту­дент­ски по­крет и от­кри­ва ње­го­ву уну­тра­шњу не­де­мо­крат­ску при­ро­ду. Ка­да се иг­но­ри­шу по­сто­је­ћи, ле­ги­тим­ни ме­ха­ни­зми из­ја­шња­ва­ња и ка­да се од­лу­ке до­но­се у за­тво­ре­ним гру­па­ма, та­ко­зва­ним пле­ну­ми­ма, без про­ве­ре по­др­шке у ши­рој за­јед­ни­ци сту­де­на­та, то ни­је де­мо­кра­ти­ја. То је узур­па­ци­ја пра­ва ве­ћи­не од стра­не гла­сне ма­њи­не.
У вре­ме ка­да су ди­ги­тал­ни ала­ти омо­гу­ћи­ли не­ви­ђе­ну тран­спа­рент­ност, од­би­ја­ње да се ко­ри­сти „Е-сту­дент” за из­ја­шња­ва­ње, ни­је слу­чај­но. То је све­сна од­лу­ка да се из­бег­не исти­на, а исти­на је да огро­ман број сту­де­на­та же­ли да сту­ди­ра, а не да бу­де та­оц ту­ђе по­ли­тич­ке аген­де.
Реч „та­ли­ба­ни” на арап­ском зна­чи упра­во „сту­ден­ти”. Мла­ди љу­ди, пу­ни иде­а­ла и не­за­до­вољ­ства, оку­пље­ни око чвр­стих иде­о­ло­шких окви­ра, по­кре­ну­ли су ра­ди­кал­ни та­лас у Ав­га­ни­ста­ну. Тај та­лас је угу­шио сва­ку сло­бо­ду, обе­сми­слио ин­сти­ту­ци­је, увео вер­ску дик­та­ту­ру и де­це­ни­ја­ма за­ро­био соп­стве­ни на­род. На­рав­но, ана­ло­ги­ја ни­је пот­пу­на, ни­ти тре­ба твр­ди­ти да су срп­ски сту­ден­ти та­ли­ба­ни. Али је­сте упо­зо­ра­ва­ју­ћа илу­стра­ци­ја шта се де­ша­ва ка­да сту­ден­ти пре­у­зму по­ли­тич­ку уло­гу без по­ли­тич­ке од­го­вор­но­сти и ин­сти­ту­ци­о­нал­не кон­тро­ле.
Сли­чан слу­чај де­сио се у Ира­ну 1979. Сту­ден­ти су има­ли кључ­ну уло­гу у оба­ра­њу Ша­хо­вог ре­жи­ма и ус­по­ста­вља­њу Ислам­ске Ре­пу­бли­ке.На­кон свр­га­ва­ња Ша­ха, сту­ден­ти у Ира­ну ни­су оста­ли по стра­ни – ак­тив­но су уче­ство­ва­ли у фор­ми­ра­њу но­ве ислам­ске вла­сти, ве­ру­ју­ћи да гра­де пра­вед­ни­је дру­штво. Уме­сто сло­бо­де, по­мо­гли су у ус­по­ста­вља­њу вер­ског ауто­ри­та­ри­зма ко­ји је угу­шио упра­во оне вред­но­сти за ко­је су се на­вод­но бо­ри­ли – сло­бо­ду ми­сли, го­во­ра и из­бо­ра. Оно што је по­че­ло као бунт про­тив ауто­ри­та­ри­зма, за­вр­ши­ло се те­о­крат­ском дик­та­ту­ром ко­ја је зе­мљу вра­ти­ла де­це­ни­ја­ма уна­зад. Екс­тре­ми­зам, ма­кар у сту­дент­ском ру­ху, рет­ко до­но­си про­грес. Нај­че­шће ства­ра но­ви об­лик ре­пре­си­је.
Сту­ден­ти иза­зи­ва­ју сим­па­ти­је. Мла­дост и иде­а­ли­зам ла­ко по­кре­ћу емо­ци­је јав­но­сти. Али упра­во због то­га су иде­ал­на ме­та за ма­ни­пу­ла­ци­ју. По­ли­тич­ки ак­те­ри, ка­ко до­ма­ћи, та­ко и стра­ни, пре­по­зна­ју њи­хо­ву сим­бо­лич­ку моћ. Кроз фи­нан­сиј­ске то­ко­ве, пре­ко ме­диј­ских ути­ца­ја до НГО струк­ту­ра, сту­ден­ти по­ста­ју сред­ство у ту­ђим аген­да­ма. Че­сто и без соп­стве­не све­сти о то­ме.
Ова вр­ста „по­ли­тич­ке не­ви­но­сти” мо­же би­ти јед­на­ко опа­сна као и све­сна зло­у­по­тре­ба. Ка­да гру­па мла­дих љу­ди, без ика­квог јав­ног ман­да­та, од­лу­чи да бло­ки­ра фа­кул­тет на нео­д­ре­ђе­но вре­ме, да оне­мо­гу­ћи при­ступ обра­зо­ва­њу хи­ља­да­ма дру­гих, да се по­ста­ви из­над свих по­ли­тич­ких и струч­них струк­ту­ра у зе­мљи, то ви­ше ни­је по­бу­на. То је узур­па­ци­ја.
Де­мо­кра­ти­ја под­ра­зу­ме­ва пра­во на про­тест. Али и про­тест има гра­ни­це. Бло­ка­де јав­них ин­сти­ту­ци­ја, пре­ки­да­ње ра­да уни­вер­зи­те­та, упа­ди у ме­диј­ске ку­ће и на­сил­но оне­мо­гу­ћа­ва­ње ра­да уста­но­ва ви­ше ни­су об­ли­ци ле­ги­тим­ног из­ра­жа­ва­ња не­за­до­вољ­ства. То су кри­вич­на де­ла.
У Фран­цу­ској је, при­ме­ра ра­ди, бло­ка­да уни­вер­зи­те­та од стра­не сту­дент­ских гру­па под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма мо­гу­ћа, али тра­је крат­ко и увек се во­ди ди­ја­лог са упра­вом. Ка­да се пре­ђе ли­ни­ја ра­зу­ма, по­ли­ци­ја ин­тер­ве­ни­ше. У САД, „oc­cupy” по­кре­ти су то­ле­ри­са­ни док су би­ли не­на­сил­ни и сва­ка­ко вре­мен­ски огра­ни­че­ни. Оног тре­нут­ка ка­да су на­ру­ша­ва­ли јав­ни ред и без­бед­ност, као и пра­во дру­гих сту­де­на­та, до­ла­зи­ло је до при­нуд­ног пре­ки­да.
Ср­би­ја тре­нут­но про­ла­зи кроз по­ли­тич­ки осе­тљив пе­ри­од. Ин­сти­ту­ци­о­нал­ни по­ре­дак, ка­кав год био, и да­ље по­сто­ји. Ње­го­во под­ри­ва­ње без ја­сног пла­на, без де­мо­крат­ског ле­ги­ти­ми­те­та и без ин­сти­ту­ци­о­нал­них ре­ше­ња, во­ди у ха­ос. А из ха­о­са се рет­ко кад ро­ди де­мо­кра­ти­ја.
Је­дан од нај­за­бри­ња­ва­ју­ћих аспе­ка­та сту­дент­ских зах­те­ва је­сте од­ба­ци­ва­ње свих по­ли­тич­ких ак­те­ра – и вла­сти и опо­зи­ци­је, и екс­пе­ра­та и ци­вил­ног сек­то­ра. По­ру­ка је ја­сна: „Са­мо ми, ни­ко дру­ги.” Та­кав дис­курс нео­до­љи­во под­се­ћа на то­та­ли­тар­не им­пул­се. Ка­да јед­на гру­па сма­тра да са­мо она има „пра­во” да во­ди др­жа­ву, то ни­је де­мо­кра­ти­ја. То је ла­тент­ни фа­ши­зам у про­гре­сив­ном па­ко­ва­њу.
Зре­ла де­мо­крат­ска бор­ба зна шта ће по­сле. Има про­грам, стра­те­ги­ју, са­рад­ни­ке, ме­ха­ни­зме. Ова сту­дент­ска по­бу­на то­га не­ма. Има са­мо им­пулс и ни­хи­ли­зам. А то ни­је до­вољ­но за про­ме­ну си­сте­ма – са­мо за ње­го­во ру­ше­ње.
Сту­дент­ске бло­ка­де, као и сва­ки про­тест, има­ју сми­сла са­мо ако су део ши­рег де­мо­крат­ског про­це­са. Ка­да пре­ра­сту у стал­ну оп­струк­ци­ју, од­ба­ци­ва­ње свих струк­ту­ра ауто­ри­те­та и зах­те­ве за са­мо­на­мет­ну­тим вођ­ством – пре­ста­ју би­ти де­мо­крат­ски и по­ста­ју прет­ња.
Анар­хи­ја, без об­зи­ра на то да ли до­ла­зи сле­ва, де­сна или из сту­дент­ских клу­па, ни­је ре­ше­ње. Она ру­ши, али не гра­ди. Под­се­ћа­ње на исто­риј­ске при­ме­ре – од Ав­га­ни­ста­на до Ира­на – слу­жи као ва­жно упо­зо­ре­ње. Зе­мље ко­је су пре­пу­сти­ле по­ли­тич­ку моћ нео­д­го­вор­ним ак­те­ри­ма, ма­кар то би­ли и сту­ден­ти са нај­бо­љим на­ме­ра­ма, пла­ти­ле су ви­со­ку це­ну.
Ср­би­ја не сме по­но­ви­ти те гре­шке. По­тре­бан нам је ди­ја­лог, си­стем­ске про­ме­не и зре­ла по­ли­тич­ка свест. Не но­ви об­лик по­пу­ли­стич­ке, сту­дент­ске са­мо­во­ље ко­ја се кри­је иза па­ра­ва­на бор­бе за де­мо­кра­ти­ју.

*Ди­рек­тор Ме­ђу­на­род­ног 
ин­сти­ту­та за без­бед­ност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа