Зашто Срби више не воле фудбал

Да ли је могуће победити историјску судбину, вратити стари сјај нашој највећој фудбалској светковини, по којој је „вечити дерби” постао препознатљив широм света. Или су се то Срби уморили од досадног фудбала? Одговор на ово питање треба тражити у једној широј фудбалској слици док ће године пред нама, показати да ли смо се стварно охладили од досадних утакмица, слабог фудбала без истинског жара. Преслабих фудбалера, који у она најсрећнија времена не би могли ни да сакупљају лопте иза голова. Или је појава хулиганизма на трибинама отерала и оно мало правих заљубљеника у фудбал, да више нико од њих и не помишља, све док се ситуација поново не преокрене, да се врате најлепшој и најузбудљивијој фудбалској утакмици.

Ривалство Црвене звезде и Партизана присутно је у више спортова, али најинтензивније утакмице су између фудбалских и кошаркашких секција. Ти дуели су се одувек жељно ишчекивали. Међутим, последњих година, пре свега због све слабијег квалитета и огромне разлике између Црвене звезде и Партизана а посебно осталих клубова као и због количине насиља на трибинама, драстично је смањено интересовање, не само за наш фудбалски „вечити дерби” већ фудбал уопште.

На 176. дербију било тек око 10.000 душа! Међутим, то  није најслабија посета, бар када је реч о међусобним дуелима два највећа клуба.  У првој званичној утакмици одиграној 5. јуануара 1945. године на тадашњем стадиону ЈНА, одиграном по невероватној хладноћи од чак -19 степени окупило се тек око 4.000 фудбалских знатижељника. Дерби који је одигран 11. маја 2005. године у тадашњем полуфиналу Купа Србије и Црне Горе привукао је само 8.000 гледалаца, што се сматра неславним рекордом бар када је реч о посећености на нашој најзначајнијој фудбалској утакмици у новијој историји. Али „вечити дерби” памти и своје најсветлије тренутке, када се тражила карта више. Највећа посета, од чак 100.000 гледалаца била је на Звездином стадиону у 59. међусобном сусрету одиграном 7. новембра 1976. године.

Последњи одиграни „вечити дерби” је једна велика опомена за све оне који тренутно раде у нашем фудбалу. Појава све већег броја телевизија, које готово свакодневно а посебно током викенда нуде велики и богат спортски садржај, на неки начин „отерала” је обичног навијача са стадиона. Са друге стране, евидентан је пад квалитета фудбала и наших тимова, па је и то један од основних разлога што се обичан гледалац углавном опредељује за „мирнију” варијанту праћења мечева из удобних фотеља, што рецимо није случај са најјачим европским лигама, где се карте за све мечеве унапред распродају. Фудбал више није само игра, он је једна велика забава и озбиљан бизнис...

Некада је југословенска лига, где су се тачно знали критеријуми око одласка играча у иностранство, била пребогата фудбалским асовима. Сваки клуб имао је свог хероја а навијачи идола са којима су се поистовећивала многа деца. Данас деца готово и да не знају имена свих играча Партизана и Црвене звезде а да не говоримо о фудбалерима из неког другог клуба. То велико ривалство, посебно такозване „велике четворке” коју су чинили Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо, привлачио је широке фудбалске масе. Наравно, кад год су ти тимови гостовали на страни, рецимо у Сарајеву, Скопљу, Приштини, Љубљани, Ријеци или неког другом великом спортском центру трибине су биле крцате...

Тренутно се у нашем фудбалу води нова политика око будуће фудбалске платформе. Главни заговорник идеје о смањењу лиге на 12 клубова од такмичарске сезоне 2026/27. Фудбалски савез Србије, жели да на овај начин заштити такмичење, подигне интересовање и базира се на сувом квалитету такмичења. Нешто попут оних земаља које имају проближан број становника као и ми а где се тај систем такмичења показао више него добрим.

Можда је са садашњег становишта Црвена звезда у праву када заговара тезу од 14 клубова у Суперлиги, јер би драстично скраћење лиге, погодило многе центре. Искуснији љубитељи фудбала свакако се сећају некадашње Прве А и Прве Б лиге, Друге А и Друге Б лиге. Можда би наши фудбалски посленици, ако већ нису ушли у дубоку дискусију о промени система такмичења и скраћења Суперлиге, могли да послушају Звездин предлог а да уједно можда размишљају о две равношравне Прве лиге подељене на север и југ или исток и запад.

Један од проблема нашег фудбала јесте и велика попустљивост од стране ФСС, бар када је реч о јасним правилима и пропозицијама такмичења. У жељи да се не замере, можда неком јаком газди или политичком моћнику, ФСС је дошао у ситуацију која до сада није забележена у домаћем фудбалу. Да имамо тимове у Супер и Првој лиги, дакле у два најјача фудбалска такмичења који немају сталну адресу и своје стадионе. Ко ће рецимо у Зајечару, где је фудбалски клуб Тимок миљеник тамошњих навијача да гледа ОФК Београд? Тим са Карабурме се одлично снашао у новој улози домаћина али је посета на стадиону поражавајућа. Ко ће у Лозници да гледа новобеоградски клуб  ИМТ-е или Текстилац из Оџака да бодри у Бачкој Паланци? Укупно ова три клуба кроз читаву сезону једва да је пратило тек неколико хиљада навијача, изузимајући, наравно мечеве са Звездом и Партизаном када су навијачи углавном долазили да гледају и бодре београдске клубове.

Ако се нешто под хитно не уради, не заведе ред и уведу јасна правила, фудбал ће нам бити у још тежој кризи. Јер, како објаснити чињеницу да се Београд заситио и репрезентације па су „орлови” принуђени да иду тамо где им народ још увек није окренуо леђа. Међутим, шта ће бити када се  једног дана и у Лесковцу, Зајечару, Лозници засите репрезентације? Да би фудбал подигао главу, потребне су корените а не козметичке промене. Потребно је да нам деца не одлазе у иностранство чим наврше понолетствао, неки чак и раније. Да менаџери не састављају тимове а тренери буду пуки посматрачи, да на терену играју стварно најбољи. Све док се то не постигне, криза ће бити још дубља и дубља.