Zašto Srbi više ne vole fudbal

Da li je moguće pobediti istorijsku sudbinu, vratiti stari sjaj našoj najvećoj fudbalskoj svetkovini, po kojoj je „večiti derbi” postao prepoznatljiv širom sveta. Ili su se to Srbi umorili od dosadnog fudbala? Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u jednoj široj fudbalskoj slici dok će godine pred nama, pokazati da li smo se stvarno ohladili od dosadnih utakmica, slabog fudbala bez istinskog žara. Preslabih fudbalera, koji u ona najsrećnija vremena ne bi mogli ni da sakupljaju lopte iza golova. Ili je pojava huliganizma na tribinama oterala i ono malo pravih zaljubljenika u fudbal, da više niko od njih i ne pomišlja, sve dok se situacija ponovo ne preokrene, da se vrate najlepšoj i najuzbudljivijoj fudbalskoj utakmici.

Rivalstvo Crvene zvezde i Partizana prisutno je u više sportova, ali najintenzivnije utakmice su između fudbalskih i košarkaških sekcija. Ti dueli su se oduvek željno iščekivali. Međutim, poslednjih godina, pre svega zbog sve slabijeg kvaliteta i ogromne razlike između Crvene zvezde i Partizana a posebno ostalih klubova kao i zbog količine nasilja na tribinama, drastično je smanjeno interesovanje, ne samo za naš fudbalski „večiti derbi” već fudbal uopšte.

Na 176. derbiju bilo tek oko 10.000 duša! Međutim, to  nije najslabija poseta, bar kada je reč o međusobnim duelima dva najveća kluba.  U prvoj zvaničnoj utakmici odigranoj 5. juanuara 1945. godine na tadašnjem stadionu JNA, odigranom po neverovatnoj hladnoći od čak -19 stepeni okupilo se tek oko 4.000 fudbalskih znatiželjnika. Derbi koji je odigran 11. maja 2005. godine u tadašnjem polufinalu Kupa Srbije i Crne Gore privukao je samo 8.000 gledalaca, što se smatra neslavnim rekordom bar kada je reč o posećenosti na našoj najznačajnijoj fudbalskoj utakmici u novijoj istoriji. Ali „večiti derbi” pamti i svoje najsvetlije trenutke, kada se tražila karta više. Najveća poseta, od čak 100.000 gledalaca bila je na Zvezdinom stadionu u 59. međusobnom susretu odigranom 7. novembra 1976. godine.

Poslednji odigrani „večiti derbi” je jedna velika opomena za sve one koji trenutno rade u našem fudbalu. Pojava sve većeg broja televizija, koje gotovo svakodnevno a posebno tokom vikenda nude veliki i bogat sportski sadržaj, na neki način „oterala” je običnog navijača sa stadiona. Sa druge strane, evidentan je pad kvaliteta fudbala i naših timova, pa je i to jedan od osnovnih razloga što se običan gledalac uglavnom opredeljuje za „mirniju” varijantu praćenja mečeva iz udobnih fotelja, što recimo nije slučaj sa najjačim evropskim ligama, gde se karte za sve mečeve unapred rasprodaju. Fudbal više nije samo igra, on je jedna velika zabava i ozbiljan biznis...

Nekada je jugoslovenska liga, gde su se tačno znali kriterijumi oko odlaska igrača u inostranstvo, bila prebogata fudbalskim asovima. Svaki klub imao je svog heroja a navijači idola sa kojima su se poistovećivala mnoga deca. Danas deca gotovo i da ne znaju imena svih igrača Partizana i Crvene zvezde a da ne govorimo o fudbalerima iz nekog drugog kluba. To veliko rivalstvo, posebno takozvane „velike četvorke” koju su činili Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo, privlačio je široke fudbalske mase. Naravno, kad god su ti timovi gostovali na strani, recimo u Sarajevu, Skoplju, Prištini, Ljubljani, Rijeci ili nekog drugom velikom sportskom centru tribine su bile krcate...

Trenutno se u našem fudbalu vodi nova politika oko buduće fudbalske platforme. Glavni zagovornik ideje o smanjenju lige na 12 klubova od takmičarske sezone 2026/27. Fudbalski savez Srbije, želi da na ovaj način zaštiti takmičenje, podigne interesovanje i bazira se na suvom kvalitetu takmičenja. Nešto poput onih zemalja koje imaju probližan broj stanovnika kao i mi a gde se taj sistem takmičenja pokazao više nego dobrim.

Možda je sa sadašnjeg stanovišta Crvena zvezda u pravu kada zagovara tezu od 14 klubova u Superligi, jer bi drastično skraćenje lige, pogodilo mnoge centre. Iskusniji ljubitelji fudbala svakako se sećaju nekadašnje Prve A i Prve B lige, Druge A i Druge B lige. Možda bi naši fudbalski poslenici, ako već nisu ušli u duboku diskusiju o promeni sistema takmičenja i skraćenja Superlige, mogli da poslušaju Zvezdin predlog a da ujedno možda razmišljaju o dve ravnošravne Prve lige podeljene na sever i jug ili istok i zapad.

Jedan od problema našeg fudbala jeste i velika popustljivost od strane FSS, bar kada je reč o jasnim pravilima i propozicijama takmičenja. U želji da se ne zamere, možda nekom jakom gazdi ili političkom moćniku, FSS je došao u situaciju koja do sada nije zabeležena u domaćem fudbalu. Da imamo timove u Super i Prvoj ligi, dakle u dva najjača fudbalska takmičenja koji nemaju stalnu adresu i svoje stadione. Ko će recimo u Zaječaru, gde je fudbalski klub Timok miljenik tamošnjih navijača da gleda OFK Beograd? Tim sa Karaburme se odlično snašao u novoj ulozi domaćina ali je poseta na stadionu poražavajuća. Ko će u Loznici da gleda novobeogradski klub  IMT-e ili Tekstilac iz Odžaka da bodri u Bačkoj Palanci? Ukupno ova tri kluba kroz čitavu sezonu jedva da je pratilo tek nekoliko hiljada navijača, izuzimajući, naravno mečeve sa Zvezdom i Partizanom kada su navijači uglavnom dolazili da gledaju i bodre beogradske klubove.

Ako se nešto pod hitno ne uradi, ne zavede red i uvedu jasna pravila, fudbal će nam biti u još težoj krizi. Jer, kako objasniti činjenicu da se Beograd zasitio i reprezentacije pa su „orlovi” prinuđeni da idu tamo gde im narod još uvek nije okrenuo leđa. Međutim, šta će biti kada se  jednog dana i u Leskovcu, Zaječaru, Loznici zasite reprezentacije? Da bi fudbal podigao glavu, potrebne su korenite a ne kozmetičke promene. Potrebno je da nam deca ne odlaze u inostranstvo čim navrše ponoletstvao, neki čak i ranije. Da menadžeri ne sastavljaju timove a treneri budu puki posmatrači, da na terenu igraju stvarno najbolji. Sve dok se to ne postigne, kriza će biti još dublja i dublja.