И породица и посао

Иако се са Севдом Димитровом, супругом амбасадора Републике Бугарске у Београду, може дискутовати о актуелним светским политичким и економским питањима, у разговору који је вођен у велелепном здању бугарске резиденције, у Бирчаниновој улици, определили смо се за свакодневне, животне теме. Ова отмена дама недавно је организовала хуманитарну акцију за помоћ социјално угроженим и старијим особама у општини Савски венац, а до краја године, у склопу планираних новогодишњих и божићних поклона, требало би да се реализује програм помоћи намењен полазницима школе за децу са специјалним потребама „Драган Херцог”.

Севда Димитрова дипломирала је бугарску књижевност и психологију и пре доласка у нашу земљу радила је у бугарском министарству просвете и науке. Током боравка у Београду, подстакнута интересантним политичким животом у Србији, завршила је специјализацију из области политичког маркетинга.

Са супругом Георгијем Димитровом, дипломатом од каријере, који је после студија међународног права на Московском институту иностраних односа (МГИМО) службовао у Швајцарској, Аустрији и Уједињеним нацијама, први пут је у дипломатској мисији у Србији. Ова изузетно образована и уметности наклоњена жена, која не пропушта већину културних догађања у престоници, веома је срећна због тога што се већ три године налази баш у нашој земљи. За српску интелектуалну елиту Димитрова не штеди речи хвале и каже да се она може сврстати у ранг светске елите.

– Поред тога што смо суседи, ми смо словенски народи, имамо заједничку културу и сличан језик. Била сам фасцинирана подршком коју смо добили од људи из Србије. Наравно, када је човек у иностранству постоји извесна носталгија према породици. Али, то је нормално. Када сам одлучила да будем супруга дипломате, морала сам и то да прихватим – каже на почетку разговора за „Политику” Севда Димитрова.

Од чега зависи и како организујете радни дан као супруга високог дипломате?

За разлику од моје домовинегде, сам радила као портпарол Министарства просвете и науке, сада сам више усмерена на званичне делатности. Будући да мој супруг и његове колеге настоје да подрже контакте људи из политике, културе и бизниса, овде ми је живот интензивнији. Често приређујемо изложбе угледних бугарских сликара, као и промоције књига. Наравно, није ми читав дан испуњен тим сусретима. Један део дана протекне у читању српске литературе, као и на обавезном праћењу бугарске штампе. Професионални живот ми је, можда, мање активан у Београду, али овде имам прилику да највише будем окренута себи. Међутим, у животу увек постоји тренутак када човек треба да се „скупља”, а после долази време реализације и практичног остварења.

Да ли Вам недостаје посао који сте радили пре доласка у Србију?

Волела бих одмах да се вратим на свој посао, који ме чека када мој супруг заврши мандат у Србији. Дужности портпарола подразумевају регулисање односа између министарства и јавности. То значи рад са осталим државним институцијама, парламентом, невладиним сектором. У Бугарској влада огромно интересовање јавности за реформу образовног система. О већини тема које се тичу образовања и науке промишља се темељно и на време.

Активни сте и као хуманитарни радник?

У Србији постоји и бугарска национална мањина која се налази у источном делу Србије и у Воjводини, коју смо до сада помагали. Део хуманитарних активности усмерили смо и на школу „Драган Херцог”. Почели смо да помажемо и Народну кухињу и старије људе који тамо долазе да се хране. Неки од њих имају породице, неки немају. Помоћ тим људима је моја важна обавеза, без обзира на то где се налазим. Моје дубоко уверење је да, без обзира на транзиционе проблеме који постоје у друштву, људско достојанство мора да се сачува. Оно је најважнији индикатор друштвене снаге.

Можете ли да направите паралелу између улоге и положаја жене у српском и бугарском друштву?

Мало је тешко то да упоредим, јер не знам тачно како живе српске жене. У Бугарској жена је запослена, она мора истовремено да брине о деци, породици, свом послу. Данашњој жени је тешко да то постигне. Влада у Бугарској почела је да враћа социјалну сигурност женама, пошто су оне платиле високу цену у драматичним временима. Жена је успела да се одржи као стуб породице.

Шта је, према Вашем мишљењу, главна обавеза сваке жене?

Обавеза сваке жене је да води рачуна о својој ужој и широј породици , као и о својим родитељима. То је, заправо, најхуманији део њеног бића. Пошто су жене и амбициозније од мушкараца, од њих се очекује да буду и врсни стручњаци у професији. Женама је дат задатак да пронађу баланс између професионалног и породичног, између јавног и приватног. Јер, ако је доминантан само један или други део њеног бића, код жене се јавља осећај празнине и незадовољства.

Колико сте Ви успели да остварите ту хармонију у животу?

Имам троје одрасле деце, две кћерке и једног сина. Они живе у Бугарској и осим најмлађе кћерке, која је још студент, сви су већ засновали своје породице. Свако од њих има свој посао. Заједничко им је да воле да долазе у Београд, посебно на музички фестивал „Егзит”.

По чему ћете највише памтити Србију?

По срдачности њених људи, али и по сусрету са наивним сликарством и великим српским уметницима као што су Вида Огњеновић, Момо Капор, Владислав Баjац или редитељ Горан Марковић, његов отац познати глумац Раде Марковић, и велики пријатељ Бугарске Мирослав Илић. Србија може да буде поносна на своју интелектуалну елиту.