I porodica i posao

Iako se sa Sevdom Dimitrovom, suprugom ambasadora Republike Bugarske u Beogradu, može diskutovati o aktuelnim svetskim političkim i ekonomskim pitanjima, u razgovoru koji je vođen u velelepnom zdanju bugarske rezidencije, u Birčaninovoj ulici, opredelili smo se za svakodnevne, životne teme. Ova otmena dama nedavno je organizovala humanitarnu akciju za pomoć socijalno ugroženim i starijim osobama u opštini Savski venac, a do kraja godine, u sklopu planiranih novogodišnjih i božićnih poklona, trebalo bi da se realizuje program pomoći namenjen polaznicima škole za decu sa specijalnim potrebama „Dragan Hercog”.

Sevda Dimitrova diplomirala je bugarsku književnost i psihologiju i pre dolaska u našu zemlju radila je u bugarskom ministarstvu prosvete i nauke. Tokom boravka u Beogradu, podstaknuta interesantnim političkim životom u Srbiji, završila je specijalizaciju iz oblasti političkog marketinga.

Sa suprugom Georgijem Dimitrovom, diplomatom od karijere, koji je posle studija međunarodnog prava na Moskovskom institutu inostranih odnosa (MGIMO) službovao u Švajcarskoj, Austriji i Ujedinjenim nacijama, prvi put je u diplomatskoj misiji u Srbiji. Ova izuzetno obrazovana i umetnosti naklonjena žena, koja ne propušta većinu kulturnih događanja u prestonici, veoma je srećna zbog toga što se već tri godine nalazi baš u našoj zemlji. Za srpsku intelektualnu elitu Dimitrova ne štedi reči hvale i kaže da se ona može svrstati u rang svetske elite.

– Pored toga što smo susedi, mi smo slovenski narodi, imamo zajedničku kulturu i sličan jezik. Bila sam fascinirana podrškom koju smo dobili od ljudi iz Srbije. Naravno, kada je čovek u inostranstvu postoji izvesna nostalgija prema porodici. Ali, to je normalno. Kada sam odlučila da budem supruga diplomate, morala sam i to da prihvatim – kaže na početku razgovora za „Politiku” Sevda Dimitrova.

Od čega zavisi i kako organizujete radni dan kao supruga visokog diplomate?

Za razliku od moje domovinegde, sam radila kao portparol Ministarstva prosvete i nauke, sada sam više usmerena na zvanične delatnosti. Budući da moj suprug i njegove kolege nastoje da podrže kontakte ljudi iz politike, kulture i biznisa, ovde mi je život intenzivniji. Često priređujemo izložbe uglednih bugarskih slikara, kao i promocije knjiga. Naravno, nije mi čitav dan ispunjen tim susretima. Jedan deo dana protekne u čitanju srpske literature, kao i na obaveznom praćenju bugarske štampe. Profesionalni život mi je, možda, manje aktivan u Beogradu, ali ovde imam priliku da najviše budem okrenuta sebi. Međutim, u životu uvek postoji trenutak kada čovek treba da se „skuplja”, a posle dolazi vreme realizacije i praktičnog ostvarenja.

Da li Vam nedostaje posao koji ste radili pre dolaska u Srbiju?

Volela bih odmah da se vratim na svoj posao, koji me čeka kada moj suprug završi mandat u Srbiji. Dužnosti portparola podrazumevaju regulisanje odnosa između ministarstva i javnosti. To znači rad sa ostalim državnim institucijama, parlamentom, nevladinim sektorom. U Bugarskoj vlada ogromno interesovanje javnosti za reformu obrazovnog sistema. O većini tema koje se tiču obrazovanja i nauke promišlja se temeljno i na vreme.

Aktivni ste i kao humanitarni radnik?

U Srbiji postoji i bugarska nacionalna manjina koja se nalazi u istočnom delu Srbije i u Vojvodini, koju smo do sada pomagali. Deo humanitarnih aktivnosti usmerili smo i na školu „Dragan Hercog”. Počeli smo da pomažemo i Narodnu kuhinju i starije ljude koji tamo dolaze da se hrane. Neki od njih imaju porodice, neki nemaju. Pomoć tim ljudima je moja važna obaveza, bez obzira na to gde se nalazim. Moje duboko uverenje je da, bez obzira na tranzicione probleme koji postoje u društvu, ljudsko dostojanstvo mora da se sačuva. Ono je najvažniji indikator društvene snage.

Možete li da napravite paralelu između uloge i položaja žene u srpskom i bugarskom društvu?

Malo je teško to da uporedim, jer ne znam tačno kako žive srpske žene. U Bugarskoj žena je zaposlena, ona mora istovremeno da brine o deci, porodici, svom poslu. Današnjoj ženi je teško da to postigne. Vlada u Bugarskoj počela je da vraća socijalnu sigurnost ženama, pošto su one platile visoku cenu u dramatičnim vremenima. Žena je uspela da se održi kao stub porodice.

Šta je, prema Vašem mišljenju, glavna obaveza svake žene?

Obaveza svake žene je da vodi računa o svojoj užoj i široj porodici , kao i o svojim roditeljima. To je, zapravo, najhumaniji deo njenog bića. Pošto su žene i ambicioznije od muškaraca, od njih se očekuje da budu i vrsni stručnjaci u profesiji. Ženama je dat zadatak da pronađu balans između profesionalnog i porodičnog, između javnog i privatnog. Jer, ako je dominantan samo jedan ili drugi deo njenog bića, kod žene se javlja osećaj praznine i nezadovoljstva.

Koliko ste Vi uspeli da ostvarite tu harmoniju u životu?

Imam troje odrasle dece, dve kćerke i jednog sina. Oni žive u Bugarskoj i osim najmlađe kćerke, koja je još student, svi su već zasnovali svoje porodice. Svako od njih ima svoj posao. Zajedničko im je da vole da dolaze u Beograd, posebno na muzički festival „Egzit”.

Po čemu ćete najviše pamtiti Srbiju?

Po srdačnosti njenih ljudi, ali i po susretu sa naivnim slikarstvom i velikim srpskim umetnicima kao što su Vida Ognjenović, Momo Kapor, Vladislav Bajac ili reditelj Goran Marković, njegov otac poznati glumac Rade Marković, i veliki prijatelj Bugarske Miroslav Ilić. Srbija može da bude ponosna na svoju intelektualnu elitu.