ПРОБЛЕМ СА ПЕШМЕРГАМА

"Стрпљење нам понестаје", каже турски председник Абдулах Гул описујући званично и незванично расположење нације после серије терористичких напада иза којих стоје курдски сепаратисти који дејствују са севера Ирака.

Нема сумње да су акције припадника Курдске радничке партије (ПКК), у којима су погинуле или заробљене десетине турских војника, јединство нације подигле на степен готово непознат последњих година. Кемалисти и исламисти позивају на војну акцију против ПКК, што је стратегија коју подржавају либерали, социјалисти и демократе.

Упркос класичном збијању пред заједничким непријатељем, нисам уверен да влада премијера Реџепа Тајипа Ердогана заиста жели да интервенише на ирачком северу, иако је парламент војсци издао једногодишњу мултипл визу за Ирак, и иако би Турска лако бранила акцију пред УН јер се ради о самоодбрани.

Без обзира на то да ли ће Турска покренути армију у прекограничну операцију или не, једно је јасно: ПКК је себе дефинитивно изоловао од свих других политичких снага, укључујући и већину Курда који чине 15-20 одсто од 67 милиона становника. Остао је без савезника јер велика већина Турака идеологију ПКК – необичан микс марксизма и сепаратизма – сматра анахронизмом. Слогани о диктатури пролетаријата, оружаној борби и командној економији делују опасно.

Ако се друга по величини армија НАТО одлучи да дејствује, био би то потез који је умногоме изнудио велики турски савезник – САД.

Анкара инсистира да Багдад обузда курдске побуњенике и изручи их Турској. Ирак каже да то није у стању да учини. Верујем им из више разлога. Не могу да допру до гудура севера где курдске пешмeрге имају базе. Плаше се да би то дестабилизовало ретку оазу релативног мира. Први пут у историји за председника имају Курда.

Једини који би могли да обаве посао и помогну Турској су Американци. Ето прилике да Вашингтон покаже да ли из себичних интереса дестабилизује читаве регионе и регрутује непријатеље, или води рачуна и о интересима својих партнера.

Администрација Џорџа В. Буша позива Анкару на уздржаност! И при том не нуди убедљиве алтернативе употреби силе. Зашто би, питају се Турци, Америка имала више права да се брани од терористичких напада споља од Турске? Они који су могли да предупреде пешмерге ПКК нису предузели ништа. А онда позивају Анкару на "уздржавање".

Пошто су амерички патрони власти у Багдаду пропустили да реагују на стварање база ПКК на ирачком северу, Турска је приморана да следи примере прошлости. Пре једне деценије, Турска је годинама толерисала присуство ПКК у Сирији надајући се да ће дипломатски и политички притисци нагнати Дамаск да одустане од заштите курдских побуњеника. Када је постало јасно да од тога неће бити ништа, турске снаге нагомилале су се на граници. Сирија је ретерирала. Анкара је од октобра 1991. неколико пута слала војску у дубину ирачке територије, као што је то од 2004. чинио и Иран нападајући базе својих курдских непријатеља.

Али, ту је сада Буш који је војнике послао за Ирак да би свет ослободио глобалних нуклеарних и терористичких претњи Садама Хусеина, да би Блиском истоку подарио демократију а Ирачанима приде и слободу у јединственој земљи. Лажи су брзо изашле на светло дана, па је и процес цепкања Ирака на шиитске, сунитске и курдске територије доведен готово до краја.

Најзадовољнији су Курди, који су у новом Ираку стекли де факто независност, управо оно о чему њихови сународници сањају у Турској, Ирану или Сирији. Пошто је то тако, а јесте, једино Буш може да притисне ирачке власти да притисну ирачке Курде како би ови притисли курдске герилце из ПКК. То очекује Турска.

Уместо тога, Вашингтон нечињењем подстиче ирачке Курде да се једног дана одвоје. На све начине помаже иранским Курдима у супротстављању централној власти у Техерану. Случајно? Не бих рекао. Курдско питање је деценијама једно од најзапаљивијих у региону, и лако су предвидљиве катастрофалне последице домино ефекта који би насиље сељакао од земље до земље.

Све то у Вашингтону знају, али Буш би – попут колонијалних узора минулог доба – да иза себе остави неку сасвим нову мапу Блиског истока. Политички, у смислу промена режима у Ирану и Сирији, још потпуније контроле над Заливом, подељених Палестинаца, десеткованих Либанаца. Картографски, три Ирака уместо једног и, што да не, курдских сурогат државица.

Бушова администрација свесно дестабилизује читаве регионе, чак и по цену коју треба да плате њени НАТО савезници. Америчко чуђење што Турска преузима ствари у своје руке је иста она врста цинизма која је охрабривала косовске сепаратисте да крену у бој за независност, мантра о пријатељству док вам одузимају део територије. Неко вас стално држи на кратком штапу. Својим поступцима гура у национализам.

Турска курдске побуњенике сматра терористима. Као што је Србија класификовала УЧК. Али, глобални рат против тероризма је приватна ствар једног човека. Он и даље одређује ко су терористи.

Турска је, као и Србија, у позицији да нема много избора. И сваки је лош. Заоштравање зарад одбране од сецесионистичких терориста, односно губитка дела територије, води у изолацију. Ставља на тапет ЕУ око права мањина. Попуштање и мирење са судбином је неприхватљиво са унутрашњег становишта обе земље. Резултат? Слабија Турска, слабија Србија.

Пошто је први пут јавно обзнанила да је реална могућност једнострано проглашење независности Космета, које би било пропраћено признавањем једног броја држава, Србија је почела да размишља о одговорима. У Турској се после одлуке парламента да дозволи прекограничне војне операције истражују све могућности и сценарији.

Кључно питање остаје без одговора: да ли ће владе Србије, односно Турске, моћи да контролишу догађаје. Или ће догађаји контролисати њих?

Да су хтеле, САД би обуздале косовски сепаратизам. Да хоће, примириле би курдске побуњенике. Вашингтон то неће. Што не треба потцењивати јер се не ради о само о амбициозном Цезару у Белој кући, већ о стратешким опредељењима Америке.