Несуђена срећа Рахмана и Пријанке

Била је то, како обично бива, љубав на први поглед. Срели су се у приватној школи у којој је он предавао графички дизајн, а она похађала курс у вештини која је све траженија у модерној Индији. Љубав је брзо процветала у Калкути (званично Колката), 14-милионској  престоници Западног Бенгала који је и незванични главни град индијске  културе, у урбаном конгломерату који можда најбоље одсликава све контрасте данашње Индије, нудећи призоре апсолутне беде и импресивне раскоши, рикше које вуку људи и центре високе технологије који су главни погон њене захуктане економије.

Букнула је љубав између Ризванур Рахмана (30) и Пријанке Тоди (23). Млади се заљубљују свугде, љубав не зна за границе, али овај пар као да није био свестан препреке која ће њихову срећу претворити у драму са трагичним исходом, у тему о којој већ месец дана свакодневно пише индијска штампа, у деликатан политички заплет и непријатан подсетник на жилавост класних баријера и верских предрасуда које одолевају свим таласима модерног који Индију запљускују у последње две деценије.

Рахман је био муслиман из радничке четврти Калкуте, а Пријанка хинду, ћерка локалног магната, једног од највећих произвођача мушког рубља у земљи. Кад је љубав избила на видело, отац, Ашок Тоди, тражио је да се одмах прекине. Али међусобна осећања Рахула и Пријанке била су јача од поштовања породичне хијерархије. Крајем августа, после годину дана забављања, тајно су се венчали, а седам дана касније свој брак и грађански регистровали (мада то тамо није законска обавеза). Желели су, међутим, да имају црно на бело да су муж и жена постали сопственом вољом. Она је дошла у његов скромни стан, пошто претходно у својој соби целог лета није укључивала еркондишн, да се припреми за нове услове …

После три дана заједничког живота, посетила их је полиција. Показали су им венчани лист, али то их није задовољило. Тврдили су да је Рахман на силу довео Пријанку, претили су му. Стигао је и позив на саслушање, уследила су дуга убеђивања, претње и малтретирања. А онда су, осмог дана њиховог заједничког живота, полицајци дошли са вешћу да се Пријанкин отац тешко разболео и да она мора да се се врати кући на седам дана, или ће Рахман бити оптужен да је девојку отео и украо вредну имовину. Пристао је да она оде својима, а полиција му је дала писану потврду да ће да се врати.

Пријанка се није вратила после седам дана. Рахман је патио, неки кажу да је, уверен да је више никад неће видети, почео помало и да луди. Изгледа да је имао и неке не баш добродошле посетиоце. Тек, 21. септембра, две недеље откако је Пријанка отишла, и десет дана од њиховог последњег разговора телефоном, његово тело је нађено на железничким шинама, размрскане главе. Полиција је изашла на увиђај и званични саопштила како је Рахман извршио самоубиство бацивши се под воз.

Његова породица није у то поверовала, а вест о погибији муслимана који се оженио хинду девојком против воље њених родитеља убрзо је дошла на насловне стране, изазвала сумње и подгрејала секташко неповерење. На гласину да је Рахманово тело полиција "загубила", испред полицијске станице се окупила велика маса. Основан је грађански комитет који је, заједно са родитељима, поднео кривичну пријаву. И случај је постао једна од главних јавних тема.

Породично насиље и злочини нису никаква индијска посебност, има их на свим меридијанима. Али овај случај је узбуркао индијско мњење због нарочитих околности трагедије: веза младих различитих вера, мешање полиције у приватне ствари, различити аршини права и правде за обичне људе и богаташе…

Да би се све боље разумело, треба имати у виду да се 90 одсто бракова у Индији и данас склапа на иницијативу родитеља, после давања огласа у новинама, упоређивања хороскопа и коначног споразума глава породица. Индија ни данас нема општи закон о породици и браку, већ посебне "персоналне" законе за сваку од главних верских заједница: хиндусе, муслимане, хришћане и парсе (сики, џаинисти и будисти третирају се као хиндуси). Међуверски бракови су ретки. Културни јаз између хиндуса и муслимана при том је најдубљи. Њихови сукоби су, истина, спорадични, али када се догоде веома су крвави.

У исто време, приметно је да Индија пролази кроз велике економске и социјалне промене, својеврсну културну транзицију. Млади из средње класе – они који раде у намноженим компјутерским центрима – међусобно се забављају на начин који њихови родитељи нису смели ни да сањају… Али, то ново се, као и у случају Рахмана и Пријанке, понекад драматично судари са старим.