Шко­ли­ца у ку­ћи узор­не по­ро­ди­це

Про­ку­пље – Она­мо, го­ре, на па­ди­на­ма Бо­ров­ња­ка, у про­ку­пач­ком на­се­љу Ца­ри­на – ули­ца При­зрен­ска пе­ње се пре­ма Срп­ској стра­ни, где су не­ка­да би­ли чу­ве­ни ви­но­гра­ди са по­зна­тим „про­куп­цем“, аутох­то­ном сор­том гро­жђа. Са­да су ту из­ме­ша­не ку­ће, као да их је не­ко на­мер­но рас­по­ре­ђи­вао: срп­ска па ром­ска, ром­ска па срп­ска... У оном ста­ри­јем де­лу ули­це ку­ћа је Ане и Ра­до­сла­ва Јо­ва­но­ви­ћа. Ове је­се­ни, они су део те ку­ће усту­пи­ли за деч­ји вр­тић.

Ис­пред ку­ће, чи­ји је део фа­са­де укра­шен деч­јим цр­те­жи­ма, до­че­ку­је нас Ра­де, а око ње­га се од­мах оку­пи­ше ма­ли­ша­ни, као око ро­ђе­ног де­де. Ула­зи­мо у све­тлу и уре­ђе­ну учи­о­ни­цу. Ов­де ше­зде­се­так ром­ске де­це, пред­школ­ског, али и школ­ског уз­ра­ста, уз по­моћ вас­пи­та­ча и на­став­ни­ка, сти­че зна­ња ко­ја ће им би­ти по­треб­на у на­сто­ја­њу да се­би обез­бе­де при­стој­ни­ји жи­вот, по­пут оног ко­ји су Јо­ва­но­ви­ћи се­би обез­бе­ди­ли.

Ра­де и Ана нам ка­жу да су учи­о­ни­цу са­ми уре­ди­ли и опре­ми­ли, је­ди­но су од по­је­ди­них шко­ла до­би­ли клу­пе. У по­сто­је­ћем об­да­ни­шту у Чер­кез-ма­ли ни­је би­ло ме­ста за де­цу са Ца­ри­не, па су они да­ли део сво­је ку­ће. Јер, ве­ле, је­ди­но је уче­ње оно што мо­же Ро­ме да из­ве­де на пра­ви пут. Они то зна­ју на осно­ву вла­сти­тог ис­ку­ства.

(/slika2)По­сле ра­та су за­вр­ши­ли сред­њу шко­лу и од­мах се за­по­сли­ли. У то, ка­ко ре­ко­ше, срећ­но вре­ме, вред­ним ра­дом са­гра­ди­ли су ле­пу ку­ћу, ку­пи­ли ауто, ре­дов­но ишли на мо­ре, за­ра­ди­ли пен­зи­је... И, што је нај­ва­жни­је, че­тво­ро сво­је де­це од­шко­ло­ва­ли.

– Тро­ји­ца си­но­ва су нам офи­ци­ри. Ми­ло­рад је пот­пу­ков­ник и ма­ги­стар ма­шин­ских на­у­ка, бли­зан­ци Бра­ти­слав и Бра­ни­слав су ка­пе­та­ни пр­ве кла­се. Ћер­ка Мир­ја­на за­вр­ши­ла је ви­шу ме­ди­цин­ску шко­лу. Сви ра­де, има­ју до­бре по­ро­ди­це и де­цу – с по­но­сом ка­же Ра­де.

Син Бра­ти­слав, ко­ји је до­шао да оби­ђе ро­ди­те­ље, ве­ли да је ко­рен све­га – по­ро­ди­ца. Обра­зо­ва­ње и вас­пи­та­ње де­це мо­ра да бу­де глав­ни за­да­так ро­ди­те­ља, по­себ­но Ро­ма. И он је, ве­ли, схва­тио да су вре­ме­на та­ква да са­мо зна­ње обез­бе­ђу­је си­гур­ност у жи­во­ту, па је, по­ред вој­не ака­де­ми­је, за­вр­шио и фа­кул­тет за ин­ду­стриј­ски ме­наџ­мент. А ова по­ро­ди­ца у то­ме има и тра­ди­ци­ју: стриц Ра­де­тов био је пот­пу­ков­ник ави­ја­ци­је и про­фе­сор на Ва­зду­хо­плов­ној ака­де­ми­ји.

Гле­да­мо ви­три­ну пу­ну пе­ха­ра, ме­да­ља, пла­ке­та... Ра­де је био је­дан од нај­у­спе­шни­јих ру­ко­ме­та­ша ово­га кра­ја, ви­ше го­ди­на и са­ве­зни ру­ко­мет­ни су­ди­ја. Мно­го вре­ме­на је по­све­тио спор­ту, али и Удру­же­њу Ро­ма, где је био пред­сед­ник у ви­ше ман­да­та. Био је и од­бор­ник, а са­да је шеф Ре­ги­о­нал­не кан­це­ла­ри­је на­ци­о­нал­ног са­ве­та. Он је и је­дан од рет­ких Ро­ма ко­ји је по­рот­ник у Оп­штин­ском су­ду. И по­но­сан је на чи­ње­ни­цу да је у вре­ме бом­бар­до­ва­ња НА­ТО-а, кад су му сва три си­на оти­шла на ра­ти­ште, обу­као уни­фор­му и свих 78 да­на био у рат­ној је­ди­ни­ци као до­бро­во­љац. Још чу­ва вој­нич­ку пло­чи­цу. Сва че­тво­ри­ца ње­го­вих де­до­ва, ве­ли, би­ли су со­лун­ци, а дво­ји­ца су та­мо и жи­вот оста­ви­ли.