Епоха Ефраима Зурофа

Александар Николић *

Угледни јерусалимски Центар „Менахем Бегин” дирљивим догађајем посвећеним последњем ловцу на нацисте др Ефраиму Зурофу привео је крају овогодишњи израелски Дан сећања на Холокауст и хероизам. Четири деценије беспоштедне потраге за правдом, руководећи националним Центром „Симон Визентал”, заокружују историјску епоху.

Темељно верско и световно образовање др Зурофа изнедрило је претпоставке за животну мисију јединственог аспекта, јединствене појаве у историји човечанства, али и капацитета за активно деловање на импликације Холокауста. Рођен је 1948. године, заједно с Државом Израел, а три године по завршетку Другог светског рата и Холокауста. Академско образовање стекао је на њујоршком Универзитету Јешива, док је докторирао на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, пошто је 1970. репатрирао у државу јеврејског народа. Теза је била на тему Комитета спаса америчких ортодоксних рабина, основаног кобне 1939. године. Ефраим Зуроф је био привилегован да буде ученик светски реномираног стручњака из области, проф. Јехуде Бауера, сам наглашавајући, упоредо са научноистраживачким, Бауерове педагошке виртуозности.

Од нацистичких ратних злочинаца који су се крили широм Јужне Америке, као и на Блиском истоку, преко ревизија постсовјетског периода, до праксе законодавних тела англосаксонских земаља у односу на избеглице под лажним идентитетом и наративима, били су велики изазов. Ефраим Зуроф се изложио не само непријатностима, већ и опасностима, не једном и посебно у Латинској Америци. Са спољнополитичким потребама, па и сугестијама, сигурно није правио компромисе, ни онда кад је због њих бивао скрајнут. Међутим, последице тог селективног остављања историје за нама и окретања ка будућности стропоштале су порицање у извртање Холокауста, који замајцем недостатка образовања и ниподаштавања хуманистичких наука доводе до приписивања злочина страном фактору, док су домаћи колаборационисти не само рехабилитовани већ чак и слављени у својим земљама као борци против окупатора. Само ове седмице, нижу се запрепашћења и оштра обраћања поводом одлуке летонског тужилаштва по предмету Хербертса Цукурса, познатог као Џелат из Риге, укључујући и она од самог Јад вашема.

Пуна посвећеност историјској истини, потпуно природно др Зурофу, наметнула је и нераздвајање жртава према њиховој националној или верској припадности. У преломним годинама његовог ангажмана, кад су нацистички ратни злочинци и њихови сарадници били још витални, српски народ у матици још је у великој мери био заокупљен идејом југословенства, избегавајући по унутрашње међунационалне односе осетљива питања из периода Другог светског рата; период импутиране дефиниције – жртве фашизма и њихових домаћих слугу, издајника. На спомен-обележјима, отргнутим од духовних садржаја, није стајало ко је, по којем основу и од кога био сатиран. У живом сећању су активности реактивирања поступка од стране америчких јеврејских организација зарад екстрадиције Андрије Артуковића Југославији. Историјско достигнуће др Зурофа био је допринос лоцирању, процесним радњама, изручењу и коначно суђењу Динку Шакићу, једном од команданата јасеновачког логора. Њиме се Ефраим Зуроф заувек урезао у колективно памћење Срба. Управо је др Зуроф проактивно и мериторно допринео интернационализацији поимања мануелне бруталности система логора Јасеновац, толико недовољно познате међународној јавности ван кругова који се том темом стручно баве.

Како је прелазак с вишедеценијског наменског избегавања, па чак и незаинтересованости једног дела српског националног корпуса за најтеже странице националне историје везане за догађаје широм Независне државе Хрватске, преко ноћи постао не само поље масовног интересовања, а у појединим случајевима и предмет бављења оних који нису компетентни, циљајући личну промоцију, заправо релативизујући светост новомученика, Ефраим Зуроф је имао улогу коректора. Помагао је Србима да се заштите од себе самих. Из кристално јасне ситуације, у којој је српски народ један од најтежих страдалника Другог светског рата, пристало се на лицитацију и полемику, једва дочекану од оних који плански и систематски раде на релативизацији стратишта Јадовна, Пребиловаца, Старог Брода и тако даље, трагичном и недовршеном листом губилишних локалитета Независне државе Хрватске.

Упркос свом професионалном приступу, у којем нема места патетици или емоционалном мешању у мултидисциплинарну рационалну суровост, Ефраим Зуроф би о Понарију, Баба Јару или Старом сајмишту говорио са сузом у оку, дрхтавим гласом. Он је целим својим бићем живео за максималан ефекат привођења нацистичких злочинаца правди, а протеком времена и историјских токова, за борбу против дисторзије Холокауста. Стога су га недовршени пројекти, попут Шандора Кепире, оставили у дубокој тузи, а манипулативно-малициозна обновљена активност око куће Џафера Деве у Косовској Митровици, где је у ранијим циклусима својом иницијативом био ефикасан, у дубокој забринутости. Одатле и жилавост др Зурофа у кампањи „Последња шанса”.

Сећајући се Жени Лебл, која је као ретко ко допринела историографији Јевреја са простора бивше Југославије и сама преживела Холокауст, а која је као гранитна стена стајала против свих покушаја ревизије историје, где ништа не може да надокнади, а камоли да утеши, у безнадежности јединственог злочина у историји човечанства – Холокауста, тако и Ефраим Зуроф делује не само главом већ и срцем. Пратећи питање великог Симона Визентала – са чиме ћемо пред жртве Холокауста, једног дана када им се придружимо на оном свету, чинио је др Зуроф све, апсолутно све, и више од његове моћи, свестан историјске одговорности и према будућим генерацијама.

Из пригодне књижице, штампанe за догађај у Центру „Менахем Бегин”, међу личним порукама аутора – A Tribute To, Ефраим Зуроф је током вечери издвојио две: председника Републике Србије Александра Вучића и проф. Мајкла Бирнбаума, директора Института „Сиги Зиринг”, при Америчком јеврејском универзитету. Др Зуроф је 2017. године одликован златном медаљом за изузетне заслуге и несебичну посвећеност у одбрани истине о страдању јеврејског, српског и других народа током Другог светског рата.

После тридесет и девет година плодног рада у Центру „Симон Визентал”, остају између осталог драгоцена архивска грађа, више од пет стотина тематских чланака и годишњи извештаји центра. Завршава се ера, али уз наставак плодног рада Ефраима Зурофа и аманет бескомпромисне борбе против порицања и извртања Холокауста, као и геноцида који су се хронолошки паралелно одвијали.

Почасни конзул Републике Србије у Израелу