Незаборав – света дужност

Пишем ове речи не само као човек већ и као Јеврејин – као припадник народа који је упознао неподношљиву тежину сећања и који осећа свету обавезу да проговори онда када велики део света ћути.

Ове недеље обележава се болан, али суштински важан јубилеј: 80. годишњица ослобођења Јасеновца, страховитог комплекса логора којим је управљао фашистички усташки режим Хрватске током Другог светског рата. То је место које је заувек утиснуто у историју као „Аушвиц Балкана”.

За разлику од Аушвица, где су нацисти механизовали смрт са застрашујућом ефикасношћу, велики део убијања у Јасеновцу био је језиво личан. Усташе, вођене смртоносном мешавином национализма, расизма и верског фанатизма, клањем су убијале жртве својим рукама – ножевима, секирама и чекићима. То је био покољ изведен лицем у лице, телом до тела, душом до душе.

Стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и политичких противника биле су изложене незамисливој окрутности. Мушкарци су били сакати, жене мучене, деца бацана у реку Саву или комадана до смрти – убијана само зато што су били то што јесу. Усташе нису само убијале, у својој суровости су уживале. Претвориле су убијање у спектакл, организујући садистичка такмичења у томе ко ће побити највише жртава у једној ноћи.

Један усташки стражар Петар Брзица злогласно се хвалио тиме што је током једне ноћи пререзао гркљан 1.360 затвореника – монструозан чин који једноставно пркоси разумевању. Није био шокантан само обим смрти, већ и радост коју су убице показивале над патњом других.

Јасеновац није био само логор смрти. То је било упориште зла, место где је бруталност извођена пред ужаснутим очима. Логор је укључивао радне пунктове за присилни рад, собе за мучење и злогласан одељак за децу, где су хиљаде дечака и девојчица систематски убијане или остављане да умру од глади и болести. Један преживели, говорећи деценијама касније, присетио се како је гледао усташке стражаре како бацају новорођенчад у ваздух и дочекују их на бајонете. „Ваздух”, рекао је, „био је испуњен вриском деце и смехом убица.”

Ипак, деценијама након рата, прича о Јасеновцу била је намерно потиснута. Маршал Тито, желећи да сачува крхко јединство народа и етничких група Југославије, спроводио је политику тишине. Приче о усташким злочинима биле су забрањене. Преживели су обесхрабривани да говоре. Историјски уџбеници изостављали су страхоте, и генерације су одрастале углавном несвесне онога што се догодило на њиховом сопственом тлу.

Али сећање, као и истина, не може бити ућуткано. Опстаје, јер мора.

Сетити се Јасеновца не значи отварати старе ране. То значи лечити кроз истину. То значи одати почаст жртвама – вратити им имена, приче и достојанство. Свака душа изгубљена у Јасеновцу имала је свој живот, породицу, будућност – све то је отето у вихору мржње.

У Јасеновцу су Срби и Јевреји умирали једни поред других, њихова крв се мешала у тлу патње. Из тог заједничког мучеништва проистекла је веза која превазилази време, политику и чак географију – веза кована не у дипломатији, већ у ватри, не у теорији, већ у месу.

Данас, када се антисемитизам, негирање Холокауста и етничка мржња поново шире широм света, сећање на Јасеновац стоји као горуће упозорење. Подсећа нас колико цивилизација може да падне када се човечност одбаци, савест напусти, а мржња остане неуздржана.

Вапаји убијених и даље одјекују, баш као што је Бог рекао Каину у Библији после првог убиства у људској историји: „Глас крви брата твога вапије к мени са земље.” (1. Мојсијева 4:10)

Тако и крв жртава Јасеновца вапије ка нама – захтевајући сећање, захтевајући правду, захтевајући будност.

Као Јеврејин, говорим не само да оплакујем свој народ већ и да одам почаст вашем. У Јасеновцу су историје наша два народа среле једна другу у крви. Српска и јеврејска деца убијана су заједно. Њихове мајке плакале су заједно. Наши народи почивају као мученици једни поред других. То сећање није терет; оно је веза. То је веза која повезује Јевреје и Србе, и која ће то чинити до краја времена.

Сећајући се Јасеновца, испуњавамо свету дужност према прошлости и свечану обавезу према будућности. Одајемо почаст онима који су страдали. Преносимо њихову причу. Потврђујемо тријумф сећања над заборавом, истине над лажима и човечности над варварством.

И заклињемо се, не као паролу, већ као свету заклетву: никада више!

Нека сећање на жртве Јасеновца буде благослов.

И никада не дозволимо да њихови вапаји буду заборављени.

*Рабин Мајкл Фројнд био је заменик директора за комуникације у кабинету израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и оснивач је Друштва пријатељства Израел–Србија.

Страдало између 80.000 и 100 хиљада Рома

Цела НДХ била је логор смрти за Роме, јер они нису страдали само у логорима, већ и у својим кућама, њивама, јаругама, те је зато тачан број ромских жртава тешко утврдити, рекао је др Драгољуб Ацковић, директор Музеја ромске културе и аутор књиге „Самударипен Рома у Независној Држави Хрватској“ на конференцији поводом обележавања 80 година од пробоја Јасеновца у Српској академији наука и уметности у четвртак.

„Процењује се да је у НДХ страдало између 80 и 100 хиљада Рома. У мојој књизи сам именом и презименом набројао њих 28 хиљада“, рекао је Ацковић, који више од три деценије истражује ову тему.

В. Ф.