Оснивач кловн бизниса

Пре него што је постао водећи ТВ забављач клинаца, Предраг Вуковић-Пеђолино је био авангарда српске кловновске мануфактуре. Школовао се у Амстердаму и Утрехту, у студијима тада најпознатијег кловновског имена у свету – Џанга Едвардса. На школовање у Холандију дошао је по личном Џанговом позиву. Како се то десило?

- Неуспешно сам студирао Политичке науке и Југо-светску књижевност, каже Пеђолино. Када ме је Никола Милошевић по седамнаести пут оборио, решио сам да одем у иностранство. Факултет са мном напусти и Драган Хамзијевић, који крене за Никарагву а ја у Италију. Драгана стрефи срећа – извештавао је директно о хапшењу Сомозе, и потом постао број један фри ленсер. А срећа је и мене пронашла.

Пеђолино је те 1976. године свирао гитару у Риму. Стајао је на улици и „отезао” староградске песме, а Италијани су му давали паре јер су мислили да је он неки сироти Рус. Шешир му је сваке вечери био пун. А онда га је срео Џанго Едвардс. Проценио је да лоше свира али да има идеално лице за кловна. Позвао га је у Холандију на школовање.

– Школовање је било скупо, али за мене новац није претстављао проблем, наставља Пеђолино. Дневно сам зарађивао као улични забављач око 100 марака у просеку. Мој шешир је био и овде као и у Риму, пун пара – што је значило да је био пун слободе.

Завршни испит у Џанговој академији имао је на улици. Требало је да изведе гег. Изабрао је акцију у којој се баца под трамвај! А онда скаче и пере трамвајску шофершајбну. Гег је изведен уживо у Амстердаму- смех пролазника је био доказ да је положио.

Први српски дипломирани кловн враћа се у отаџбину. „Наступа” у Кнез Михајловој улици, у кловновском трикоу са сунцобраном. Тачка се састојала од ходања по замишљеној жици.

– Окупљао сам и по хиљаду људи и зарађивао више него у Холандији. Полиција ме је, у почетку, често хапсила. „Авала, овде једно лице прави гужву, каже да се зове кловн”, то је јавио централи полицајац који ме је привео.

Од 1982. укључује се у Школигрицу и Шкозориште код Љубице Бељански - Ристић која је прва покренула алтернативне видове рада са децом.

Представе за децу изводи и код Борке Павићевић у позоришту „Нова осећајност”, у Скадарлији, затим у Магази, Љубе Тадића и Снежане Никшић, па у Суботици на „Шекспир фесту” код Љубише Ристића. Основао је своје путујуће позоришт: „Кофер театар”.

– Нигде ме није било срамота да играм. На станицама, трговима, по селима; отворим кофер, увучем се у костим, шешир спустим на земљу – и представа креће.

Карактерна особина да се не стиди ниједног глумачког посла довела га је до новог, уносног бизниса. Са пријатељицом Бојаном, која је дошла из Америке, 1984. године покреће организацију дечјих рођендана.

–Бојана је радила кетеринг а ја анимацију, објашњава Пеђолино. Позвао сам пријатеље глумце из позоришта Душко Радовић да нам се прикључе али њих је било срамота. А није их било срамота да се од мене гребу за Малборо. Зарађивао сам 120 марака по рођендану. И још сам уживао у послу. Одувек пушим Марлборо, не мењам цигарете, јер зна се правило – кловнови имају паре. Ако немају, значи да нису добри кловнови.